Мирко Раковић-песме и приче

BORAVAK U VELIKOM GRADU
GODINA 1966.

Dok dečaci još spavaju, tog 28. avgusta bračni par ustao iz postelje pa nešto tuvara po kuhinji.
Vidna sprema ručak i stalno zapitkuje Duja, koji se nešto zamislio, načuljio uši i sluša jutarnje vesti radio Titograda.
Ovde radio Titograd, jedini Crnogorski radio koji se mnogo sluša, na srednjem talasu 106,5 gigabajta.
Udarac kutlačom o kačamak označit će tačno neđe oko podne.
Dobro jutro radni narode Crne Gore
Samo se Mirko probudio pa se pritajio ispod vunene ponjave i mirno sluša njihova zapitkivanja, predike i komentare.
Čuješ Dujo !
Šta ono vele na radiju ?
Jeli to istina da je počeo upis u škole ?
Mirko mi se sve više hvali da će nekud da ide i da se neđe upiše u neku školu !
Vala bih i ja voljela, jer je čitavo ljeto, čuvajući ovce i goveda lutao po tim šumetinama tražeći pečurke i
visio po tom drveću, berući mahovinu da proda i zaradi neki dinar za školu.
Pa kad brže prođe ovo ljeto ?
E bogomi je baš dobro što nam ova đeca pomogoše da pokosimo ove livade i požnjemo ono malo elde, dok nam je miševi nisu ovrli prije vremena !
Ovako – dobro je, biće barem za kokoške, a za krmad moramo kupiti i malo kukuruza, ako ga oni Vojvođani budu dogonili i prodavali dolje u Bijelo Polje !
O Dujo !
Čuli ti što veli taj radio ?
Pa reče da je danas dvadeset osmi avgust – povika Vidna veselo i razdragano, skočivši sa drvene klupice, pa đipi Duju pravo u krilo, a on je nežno zagrli, iznenađen tim njenim postupkom.
Pa znaš li ti Dujo da se Mirko rodio na današnji dan ?
Znam, znam Vidna, no strpljivo čekam da viđu hoćeš li se ti toga setiti – dodade Dujo, pa radosno skoči na noge, podiže ponjavu sa dečjeg kreveta i poče grliti sinove, čestitajući im Mirkov
šesnajesto - godišnji rođen dan.
Radio Titograd utom završi emitovanje vesti i pređe na pozdrave i čestitke uz narodne pesme i veselu
muziku, tako da i Dujova kuća i cela porodica postade vesela.
Idući prema Tomaševu, prolazio džadom i Orle Selimović, pa malo zastao da posluša muziku, čestita veselje i dograbi neku čašicu rakije.
Gazda !
O gazda !
Domaćineeee !
Ooooo domaćineeeee !
Krpimo i kalaišemo kazane i kotlove !
Imaš li što krpit – kalaisat !
Čujući to Dujo i Vidna sa decom, svratiše putnika namernika na piće i ručak i tako sa njim ostadoše do prvog sumraka, kada putniku zahvališe na čestitkama i poželeše prijatno putovanje i srećan put u povratku nazad svojoj čergi na Slijapač Mostu.
Tog dana, nakon celodnevne igre i veselja uz vesele zvuke i pesme sa talasa radio Titograda, dečaci namiriše
stoku i umorni legoše da spavaju, nešto ranije nego uobičajeno, a ubrzo za njima zaspaše Dujo i Vidna, srećni i zadovoljni što su se njihovom slavlju, pored Orla, pridružili; Radovan iz Duge Njive, Slobodan iz Žari, Malin iz
Poznanovića, komšije Miljo i Darinka, ali i strina Duća iz Tusta i tetka Ikonija iz Odolja, kao i dobar deo Jabučana
koje je tuda put naneo, toga toplog ljetnjeg dana.
No Mirko te noći nije mogao ni oka sklopiti, od raznih misli koje su mu se u svojoj mladalačkoj i još dečačkoj glavi čitavu noć vrzmale, posebno opterećen o nastavku školovanja i njegovoj daljoj budućnosti.
Čuo je i on informaciju sa Titogradskih radio talasa, pa ga ove noći uhvati strahovita panika, ali samo
ćuti i misli.
Pre nekoliko dana išao je u Tomaševo i uzeo svedočanstvo o završenoj osmogodišnjoj školi, gde ga je i direktor Veljo sa nekoliko svojih drugova nastavnika, pohvalio zbog tako postignutog odličnog uspeha i ocena koje je u dnevniku osmog razreda imao – sve čiste petice, odličan uspeh i primerno odlično vladanje.
I Mirko se tome mnogo radovao, ali šta ako se nema gde upisati ?
U Bijelom Polju nema srednjih škola, sem gimnazije, ali šta posle ?
Beda i sirotinja, nikakve penzije, nikakvih prihoda.
U gradu ne rastu pečurke, ali ni mahovina.
Nema ni koza, ni ovaca, a grad daleko od Jabučkog broda.
Dnevno prepešačiti preko pet sela.
Preko strmih i vrletnih gudura i ambisa pedeset kilometara pešice je neizdržljivo.
Sve tako čitavih četiri godine, a šta posle – ništa.
Ja sam seljak veseljak što u duši tugu nosim, šta da radim po Jabučnu - jedino da kosim.
Nema sreće, a ni dike, niti hleba bez motike.
Zar ga takva sudba očekuje ?
Kao Blaža, koji pre četiri godine završi osmogodišnju školu gore u Tomaševu i osta na imanju pored ljuboviđe, da u sebi tugu skriva, živeć tako pored reke, a nezna da pliva.
Ali i Milovan, koji sada kroz nedelju dana nastavlja školu u Tomaševu, pešačeći tako svakodnevno dvanajest kilometara u naredne četiri godine – ko zna šta čeka i njega ?
Možda ista Blažova sudbina.
Da čuva ovce, koze i goveda, da bere pečurke i mahovinu, da seče drva po Majinoj gori i Retkovinama, da osnuje svoju porodicu, da uzme motiku i trnokop, da krči šume i livade kosi, preko reke drva i sijeno nosi.
Mili bože duge li večeri – ko da su ga napadnule zveri.
Užasne ga misli muče - nije više veseo ko juče.
Prevelika snašla ga je muka – pa u sebi počeo da kuka.
Strašne misli po glavi se mute – više ne sme čekat ni minute.
Nesme više čekati ni trena – jer mu vajde od čekanja nema.
U Titograd mora što pre biti – jer u školu nesme zakasniti.
Skoči Mirko na noge lagane – jer u krevet ne sme da osvane.
Oblači se i obuvaj.
To što imaš, uobičajeno kao da ideš za ovcama i govedima, jer ništa drugo i nemaš.
Idi nekud, traži sreće, jer ti ovde niko pomoć neće.
Uzmi jednu vunenu ponjavu, zavij u nju svedočanstvo i onu crkavicu što imaš novaca, pa stavi u veću vunenu vreću, torbu ili obravnicu, probudi braću, oca i mater, lepo se sa njima pozdravi i brzo, što pre kreni i nastavi put pešice dolje do Bijelog Polja, a onda gledaj kako da stigneš dole na jug – do Titograda.
Tako i momčić Mirko tog 29. avgusta 1966. godine, rano ujutru prvog dana posle rođendana, uprti na leđa spremljeni prtljag u obravnici dugoga povraza, pa uz Jabučno, preko Okladi, Cerova i nekoliko sela siđe dole u Bijelo Polje, pa prolazeći pored kuće svoje sestre i zeta, reši da malo navrati, da ih vidi i da se od njih pozdravi bar na neko određeno vreme, naravno ako ga posluži sreća da se negde upiše u kakvu školu.
Dočeka ga Cvele, blizu svoje kuće, na samom ulazu u mahalu, trčeći utrča u svoju kuću i onako sa vrata poče hvatati muštuluk.
Blago.. o Blago !
Evo jedna radosna vest za tebe !
Došao ti brat – prvi put u naš grad i rešio da nas bolje upozna i ostane malo kod nas !
O blagoš mene, blagoš ! - začu se radostan glas sestre iz velike sobe, gore iznad drvenih stepenica.
Dobro nam došao brate Mirko !
Hajde sedi tu na taj tronožac i malo počini, eto mene sad ću ja !
Mogu malo ući i sesti, ali za počinak nemam kad – krenuo sam u Titograd.
Ma kakav sad Titograd – znatiželjno upita Cvele ?
Moram da se upišem na kakav zanat – odmah je začuo Mirkov odgovor.
E bogomi nećeš – jok !
Šta ćeš ti tako mlad tamo u veliki Titograd ?
Ima ’vođe blizu nas, nema ni kilometar odavde, naša gimnazija, pa kad je završiš onda ćeš da studiraš – tamo u taj Titograd, ako bog da za četiri godine – dodade Cvele.
Može on posle studirati i u Kragujevcu, Nišu, Prištini ili Beogradu – nastavi sa ubeđivanjem Blaga – stavljajući džezvu na zagrejani ’’smederevac’’, iz kojeg su pucketale blistave i svetle varnice od založenih hrastovih suvaraka.
Hoćeš li kafu ili čaj – dodade znatiželjno.
Ni jedno, ni drugo, moram da krenem, zakasnit ću na prevoz – odgovori Mirko i skoči sa tronošca da krene na put.
Pa čekaj malo, ma kakav prevoz !
Odavde za Titograd nema više ništa !
Onaj jedini stari Beranski autobus već je otišao u pola osam i više do ujutru nema nikakva prevoza, no ostani ovde kod nas, a ako si stvarno odlučio da tamo ideš, malo sačekni da vidimo nešto drugo !
Ovde u Bijelo Polje imaju dva ’’Fapa’’ koje vozimo ja i Munir, a on će verovatno danas da tovari bukove
balvane, koje samo mi prevozimo za Titogradsku fabriku nameštaja ’’Marko Radović’’, no me obavezno sačekaj da ga časom pitam kad tovari, pa bi ti bilo najbolje da sa njim tamo putuješ, jer mi često idemo u Titograd i tamo već poznajemo svaku stopu.
Mi inače tamo prolazimo pored nekih škola, pa bi se usput mogli tamo raspitati o upisu, no mi reci koju školu bi ti želeo da upišeš ?
Munir je dobar čovek, pa bi tu malo stao da se raspitate o tome !
Bilo koju, samo da što pre izučim neki zanat – izusti Mirko nekoliko reči preko usana, očigledno sa nekim nepoverenjem, jer tog Munira, ali ni njegovog ’’Fapa’’ nikada ranije nije video, mada je u nekoliko navrata od svog oca čuo da pored
Cvela u gradu ima još jedan vozač nekog teretnog kamiona, koji prevozi građu ili drva, ali često i pesak, šljunak, cement, ciglu i drugi građevinski materijal za potrebe građana Bijelog Polja, Berana, Mojkovca i Kolašina, te da
ta dva Bjelopoljska šofera najbolje zarađuju u našoj opštini, jer rade danonoćno i imaju prepune ruke posla.
Odoh ja moj šurače tu časom do Munira, a eto me ovde za desetak minuta, pa ću ti reći kad planira da
tovari balvane za Titograd – nešto glasnije viknu Cvele i nesta iza krivine na strmoj Bjelopoljskoj kaldrmi.
Skazaljke na velikom zidnomčasovniku u predsoblju Cveleve kuće se poklopiše i zvono sa nekoliko otkucaja
otkuca i objavi tačno dvanajest časova.
Umesto deset minuta, protekoše takočitava dva sata od njegova odlaska, ali se najednom pojavi ispred
kuće, malo pod gasom i znatno veseliji, pa pomalo zaplićući jezikom napravi iskorak prema pridošlici,
srdačno ga zagrli i radosno povika.
Rešeno, rešen problem, rešen prevoz za tebe ako sistvarno odlučio da ideš, jer je Munir već krenuo u šumu na utovar, pa ranoujutru oko tri sata kreće za Titograd, ali će naići ovuda i stati tu više kuće,
ako već hoćeš tamo da ideš.
Ja bih najviše volela da onostane ovde kod nas, ali ako mora onda neka on o tome sam odluči, a veoma meraduje što sjutra tamo ide tvoj kolega –dobaci Blaga.
Tome se nekako i Mirko maloradovao, samo mu je vreme sporo prolazilo i nikako nije mogao zaspati, čekajućiMunira do tri sata ujutro, pa je na svirku kamiona u tim ranim jutarnjimčasovima hitro skočio, kao oparen sa malog drvenog tronošca u sestrinoj dnevnojsobici i uz njihovu pratnju do prevoznog sredstva, za nekoliko sekundi stižegore na makadam, pozdravi se sa njima i krenu u tu veliku Crnogorsku predstonicu
u potrazi za svojom srećom i životom, ali i boljom budućnosti.
Nekako istovremeno i Munir seradovao svom saputniku, pa je usput momku postavljao mnoga pitanja i
znatiželjno čekao odgovore, te je izgledalo da vreme nekako brže protiče na ovom dugom, tada još makadamskom putu, preko Mojkovca i Kolašina, a onda živopisnom dolinom reke Morače
do brda Gorice i grada Podgorice.
Cvele mi reče da ti je Blaga sestra !
Ja i on smo odavno veliki prijatelji i nerazdvojni drugari, a viđamo se skoro svakodnevno za volanom ili
po ovim kafanama !
Često mi je o vama pričao da ste veliki i veoma gostoprimljivi ljudi, pa kada god ide na utovar negde gore prema Kovrenu, uvek neizostavno svrati kod vas na kajmak, sir i kiselo mleko, jer je veli
tvoja majka jedna od najčistijih i najvrednijih domaćica u ovim krajevima !
E baš me je pomalo obradovao kad mi juče reče da ti danas ideš u Titograd i da mi evo praviš društvo, jer ja često idem ovom kamiončinom sam, pa ni sa kim nemogu usput da porazgovaram, izuzev ako ponegde svratim u neku kafančinu, pa se ponekad i naljuljam, te prilegnem da se otreznim, odremam i malo odmorim !
Čuo sam i od mnogih mojih Bjelopoljaca, koji se hvale da ste jedna od najpoštenijih porodica ovog našeg Bjelopoljskog kraja !
Nego šta bi tebi da od kuće tako daleko ideš, kada kod nas u Bijelom Polju ima gimnazija ?
E moj čika Munire !
Znam da ima, no koliko traje i gde se posle nje mogu zaposliti ?
Pa bogomi momče traje čitave četiri godine, pod uslovom da dobro učiš i ni jednu godinu ne ponavljaš, a onda ništa bez fakulteta, a on traje isto tako, al’ ga nema kod nas u našemu mestu !
No koju ćeš školu da upišeš ?
Ne znam koju, ali bih najkraću !
Vozeći ovu japiju prema fabrici često puta prođem pored Zabjela, gde imaju nekakve tri škole, jedna kažu trgovačka, druga ugostiteljska, a tu je blizu i ekonomska.
E baš ću te tuda danas provesti pored njih pa se ti raspitaj, a pošto volim kafanu mnogo više nego prodavnicu baš bih i ja mnogo voleo da te neđe viđu da radiš kao konobar a možda bi se nekako i prije zaposlio jer se uveliko priča da odmah početkom naredne godine počinju na ovoj relaciji veliki radovi i asvaltiranje ovog puta – pa će biti i kafana !
Tako tog 30. avgusta, te 1966. godine, tim drndavim fapom, nakon desetak časova klackanja preko manjih i većih
rupetina, onom makadamskom džadom dugom nekih stotinak kilometara, prelazeći preko Bojne Njive i Crkvina, pa onda niz Platije, dolinom reke Morače, oko dvanajest sati stigosmo u tu, za mene u onom vremenu, veliku Crnogorsku prestonicu, poznatu po umereno - kontinentalnoj klimi, toplim zimama, ali i dosta jakoj košavi, koja u vreme zimskih dana ruši sve pred sobom i s nogu obara šetače i putnike namernike koji se tu zadese gostujući u ovom gradu, opkoljenom visoko uzdignutim stenovitim brdima i planinčinama.
Ne dremaj momče !
Probudi se i otrezni !
Evo nas, stižemo u Podgoricu – uzviknu Munir,
lagano tapšući usnulog momka desnom rukom po ramenu.
Prošli smo Platije, Bioče, Zlaticu i Masline !
E lako li je ovuda voziti !
Sve ravnica i asvalt !
Sada idemo ovim putem prema Skadarskom jezeru, a onda ću ja proći pored tih škola tu
ispred Zabjela, pa prema fabrici !
Eto tu odmah desno, a tebi želim sreću i da se upišeš u neku školu, ali gledaj i da izučiš za kelnera, pa ću ti ja pomoći da se zaposliš neđe u te usputne kafane koje smo već prošli, ali samo da znaš da će nići još mnoge, čim početkom godine počnu najavljeni radovi na izgradnji i asvaltiranju ovog puta prema našem Jadranu !
Samo dva minuta kasnije začu se škripa kočnica i naglo zaustavljanje, balvanima natovarenog teretnjaka.
Tu smo mladiću !
Evo tih škola, vidiš tu iza te zelene ograde dodade Munir, otvori leva vrata kamiona i iskoči na prostrani asvaltirani prostor, ispred velike gvozdene poluotvorene kapije, iza koje su se nazirale dve dugačke
okrečene prizemljuše, zaštičene većim brojem visokih zelenih borova.
Lagano pređe na drugu stranu, dohvati kvaku desnih vrata i otvori dečaku.
Uzmi te prnje i izađi, pa uđi tu kroz kapiju, a ja idem dalje jer mi je ovde zabranjeno zaustavljanje i srećno – nekako odbrusi Munir, brzo upade u svoj kamion i dodajući gas u tili čas zbrisa
niz široku ulicu prema centru prestonice i nestade skrećući ulevo prema Morači.
Pridošli dečak, sav mokar od nesnosne i neke njemu nepodnošljive vrućine, skide sa sebe žuti vuneni džemperić, smota ga u klupko i gurnu u vunenu obravnicu, pa sa njom opreznim korakom šmugnu kroz odškrinutu vratnicu prema zgradama.
Iznad prvih zaključanih vrata ugleda veliki pravougaonik sa lepo ispisanim
velikim slovima: SREDNJA EKONOMSKA ŠKOLA.
Odmah iza nje dečak ugleda i nekoliko svojih vršnjaka, koji jure za gumenom loptom igrajući
odbojku, ali ne zainteresovan za bilo kakvu igru i razonodu, ivicom širokog dvorišta nastavi put prema drugoj zgradi na kojoj, iznad malo odškrinutih drvenih vrata brzo zapazi i natpis:
TRGOVINSKO-UGOSTITELJSKI ŠKOLSKI CENTAR.
Pred samim školskim ulazom zastade mu dah, noge mu se odsekoše, slediše, ukočiše i ni makac napred, kao da ga i zemlja sebi povuče.
Sedi Mirko pa malo odmori na tom betonu pred ulazom.
Ali zašto su škole tako zatvorene ?
U prvoj nikoga, a drugoj vrata malo odškrinuta.
Dali u njima ima ikoga ?
Stao momak tako razmišljati, dreman i umoran.
Bolje je malo odmoriti, pa onda nastaviti akciju – odmoran čovek bolje misli.
Na toplom betonu ispred školskog ulaza, pomalo iscrpljen i umoran od duga puta, stavio Mirko vunenu obravnicu ispog glave, ispružio noge i slatko zaspao, dubokim snom.
Nije ni čuo ni video, kada se u neposrednoj blizini pored njega, pred školskim vratima, zaustavio fijat
’’tristać’’ sa četvoro vrata, novije domaće proizvodnje iz Kragujevačke fabrike automobila.
Samo se odjednom naglo trgnuo i skočio kada je iznenada začuo nepoznat glas i pljuštanje nekih strogih pitanja, nekakvog pristiglog srednjovečnog, patuljastog, debelog, i hromog čoveka sa štapom u desnoj ruci, pa pomisli da beži glavom bez obzira, ali došljak brzo ispruži svoju krivu mačugu i zakači spavača za rub pantalona.
Hej ti momče !
Šta radiš ovde pred ovom zgradom?
Znaš li ti da je ovo škola ?
Zašto si legao na taj beton ?
Jesi li ti neki umetnik, igrač, pevač - ili lutalica ?
Vidim da imaš neke kožne opanke sa kožnim vrnčanicama kao Srbijanac, ili pevač koji nastupa u nekom folkloru ili kakvom kulturno – umetničkom društvu !
Jesi li ti odavde, sa nekog sela ili si iz Srbije ?
Šta to držiš u toj prtenoj torbici ?
Govori brže kada te pitam, ali sve mi reci iskreno i otvoreno !
Možda ti nekako malo i pomognem ili te bar uputim na neki pravi put da nastaviš svoje putovanje, ako si možda kakav putnik namernik !
Prestravljen i uplašen momak sa sela, drhtavim glasom, sa nekom nevericom, iskreno stade odgovarati na znatiželjna pitanja ovog nepoznatog pridošlice – ispitivača.
Ja sam Mirko Dujov iz Jabučina.
Stigao sam tu prije sat ili dvada se upišem u neku školu, ali sam video da su zatvorene pa sam malo ovde prilegao da se odmorim.
Nisam nikakav ni muzičar, ni pevač, ni umetnik ni Srbijanac, nego Crnogorski gorštak sa sela – uvek srca vesela.
Ako se negde upišem u školu u ovoj torbici je cela moja imovina i oprema do završetka škole i sticanja nekog zanata, a onda ću negde poći trbuhom za kruhom.
Čekaj malo, čekaj mali !
Iz kog ono mesta reče da si ?
Ja sam Mirko iz Jabučina.
Iz kojeg to reče Jabučina ?
Iz onoga sreza Bjelopoljskog.
Pa to znači da si Jabučanin !
E pa vala tako nekako i to s’ onog broda Jabučkoga.
Pa momče da ti kažem da sam ja Boško Jabučanin – direktor ovog školskog centra !
Odkako ja za sebe znam vi niste Jabučanin, ali je moguće da ste ovamo doselili pre mojeg rođenja, ili znatno ranije, pa vas možda moji roditelji i ne poznaju, jer mi nikada nisu pričali da je iz mog sela nekud
neko odselio – ubedljivo nastavi Mirko svoju priču.
Moj mladiću, istina da ja nisam rodom iz tvog sela, niti sa one Prijepoljske Jabuke, nego sa Cetinja, ali se
tako prezivam Jabučanin, ali mi je sada nekako i draže kad sam od tebe saznao da postoji i neko selo Jabučino, pa si mi samim tim i ti od sada nekako miliji.
Hajde sada ovamo sa mnom u moju kancelariju, da nešto vidim, jer smo mi odavno već završili upise u sve škole, tako da je sada veoma teško po tom pitanju bilo šta učiniti, ali se nadam da će mi moj sekretar tu nekako bar malo pomoći, a ti mu pokaži svedočanstvo od osmog razreda i završenoj osmohodišnjoj školi, ako ga imaš – dodade smešeći se Jabučanin.
Držeći desnom rukom Mirka za rukav, a prolazeći pored sekretarove kancelarije, Jabučanin levom rukom, na
kojoj je visila njegova savijena tojaga, širom otvori vrata i strogo naredi sekretaru.
Radovane – odmah pod hitno dođi u moju kancelariju !
Evo moj dobri dečko, ovo je moja kancelarija i sada znaš gde sam, pa od današnjeg dana uvek možeš od mene očekivati bilo kakvu pomoć, ako ti što bude potrebno ili ti bilo šta zatreba, pa mi se slobodno i bez ikakvog ustručavanja uvek obrati da ti pomognem, a ja ću ako ikada budem tim krajem prolazio obavezno svratiti da vidim i upoznam i to tvoje selo Jabučino, kakvo sam i ja dobio prezime, a ko zna možda su nekada za vreme knjaza Danila ili Nikole i moji preci mogli otale doseliti na Cetinje pa su se mogli tako i nazvati – Jabučanin.
Moj sekretar je Kolašinac !
Mnogo je dobar i pošten čovek, pa ću te sa njim upoznati – odmah čim dođe !
Evo direktore, stigao sam – oglasi se sekretar, nakon dva minuta, pred vratima Boškove kancelarije.
Evo Radovane jednog tvog zemljaka, odozgor sa severa iz tih tvojih krajeva !
Čuo izgleda za tebe pa došao kod nas da te malo vidi i pozdravi !
Malo ga uspavala ova vrućina pa beše malo zadremao ispred naših vrata !
Ja sam mislio da je to nekakva skitara pa sam ga malo preispit’o da vidim ko je !
Bilo bi bolje da ga ništa nisam ni pitao, ali šta je tu je !
Nateraše me oni njegovi opanci od krmeće kože, ove njegove vunene čarape i kao što i sam vidiš ove njegove suknene gaće, za koje sam ga zakačio ovom mojom tojagom, u nameri da mi ne
pobegne i da ga zadržim !
A vidiš i ovu njegovu vunenu torbu u kojoj mu je kaže sva njegova imovina, a reče mi da je došao ovamo da bi se upisao negde u školu i da bi želio da izuči nekakav zanat !
Kada ga ovako malo bolje pogledam sve mi se čini da je došao negde od ovaca, jer se tako nose i oni čobani koje sam svakodnevno gledao gore oko Cetinja, Lovćena i Ivanovih Korita, a verovatno ih ima i oko tvojeg Kolašina, Komova, Durmitora, Sinjajevine i Bjelasice.
Nego Radovane kako da malo pomognemo ovom momku, ima li ikakve mogućnosti ?
Pogledaj mu malo te papire što drži u ruci, pa vidi možemo li mu što pomoći, sobzirom da je i meni jasno da je upis đaka završen, možda je ostalo negde još jedno mesto !
Tako je bogami direktore, nego i ja vidim da ovom detetu treba malo pomoći, pa ko bio da bio, majka mu se radovala kad ga je rodila – dopuni Radovan dijalog.
Daj ovamo da vidim te papire !
O direktore !
Pogledaj ovaj ima sve čiste petice !
Ama jeli to moguće ?
Vidi se odmah po njemu da je to neki dobar dečko, nego daj da ga upišemo !
Šta ti misliš direktore, koji smer bi bilo najbolje da pohađa ?
Trgovinski ili ugostiteljski ?
Čuješ Radovane !
Daj ga upiši u ugostiteljski i to obavezno da uči za kuvara jer je ovo poslednja generacija dvogodišnjeg
školovanja, pa će on paralelno sa tim izučiti i poslastičarstvo i steći dve diplome, a ako bude samo malo uporniji steći će i treću, onu konobarsku, za koju i netreba puno nauke i umešnosti, jer svaka
čobanica u bilo kojoj kafani lako postaje konobarica, a dobar kuvar i poslastičar lako nađe i zaposlenje, ali to i nemože baš svako biti, jer pored dobre volje treba imati malo i talenta, a on izgleda to i ima, pa ako mu bude
još i bog pomogao on može tu razliku ispita vrlo lako položiti i postati čak i trgovac.
Nego Radovane, ja tom momku čestitam na upisu u našu školu, a ti molim te što pre pogledaj po tim hotelima da ovog dečaka kroz petnajestak dana prime negde na praksu.

DEČAK NA BICIKLU
GODINA 1965.

Useljenjem u straru kuću, na novom imanju, naša porodica dobi i bliži komšiluk na svega pedeset metara od svoje kuće, ali sa druge strane reke.
Iako nije bilo nikakvog mosta za prelazak preko Ljuboviđe, mi djeca smo se zaista radovali kada smo mogli svakodnevno razgovarati sa našim prvim komšijom Miljom, dovikujući se sa brda na brdo iznad reke, gde smo se i pored rečnog žuborenja mogli čuti kao da smo u neposrednoj blizini jedan pored drugoga.
Bio je Miljo Blažov vršnjak, ali od mene stariji desetak godina, a od svojih dečačkih dana često boravio kod svojih sestara i zetova u Titogradu, gde je naučio i bezbroj raznih veština i marifetluka, pa je samim tim bio veoma potkovan i obrazovan za ove brdske predele u kojima su živele mnoge ponosne i dostojanstvene gorštačke porodice.
Često nam se u svojim razgovorima hvalio kako je tamo u Titogradu naučio da vozi biciklo – vozilo na dva točka za koje u ovim krajevima niko nije ni čuo, niti ga je pak video.
I mi kao dečaci smo mogli verovati da takvo vozilo može postojati, ali da ga je baš on naučio da vozi, za nas je bilo neverovatno i nismo u to mogli čvrsto verovati da se vozač može održati i juriti kao pomahnitao na samo dva točka, pa se tako sa njegovom činjenicom i hvalisanjem nismo mogli složiti.
Eto ako u to ne verujete ja uskoro idem u Titograd pa ću otuda sa njime doći sve džadom dovde, jer ja tu razdaljinu od sto dvadeset kilometara makadamom mogu preći za nepuna dva dana – ubedljivo je
tvrdio Miljo.
Nakon tog razgovora našeg komšiju Milja nismo viđali čitavih nedelju dana, a onda jednog prepodneva ugledasmo čudo neviđeno.
Naš komšija Miljo pojahao nekakvu napravu sa dva točka, digao uvis obe ruke u znak pozdrava, a nogama okreće pedale i juri džadom, makadamom prema Zelenom viru i Golom brijegu.
Otuda se ubrzo vratio za nekih nepunih desetak minuta, a nas tri brata stali pored Ljuboviđe pa se čudimo tom, za nas dotada neviđenom čudu, ali nekako radoznalo gledamo Milja i njegovog dvotočkaša, a u svojim srcima i duši osećamo radost i potrebu da se i mi nekako dočepamo tog vozila, da savladamo i naučimo i tu veštinu upravljanja njim, kako bi jednog dana stigli i do Tomaševa, da tu našu hrabrost i veštinu i drugima pokažemo – pa neka nam se i drugi dive i tako nešto i oni sami, kao i mi priželjkuju.
Nije potom proteklo mnogo vremena, a Miljo uprti svoj bicikl na leđa pa preko reke, pravo k nama u posetu.
Milovan kao prestravljen zbrisa u kuću, a za njim i Blažo jureći glavom bez obzira.
Ostao Mirko pored Ljuboviđe pa čeka Milja s njegovim vozilom, priželjkujući da ga se nekako dočepa i sa njim nastavi jurnjavu preko njive dolje ka livadici i senu koje je Dujo ograđivao, praveći mali kotar od grabovog kolja i ljeskovog pruća.
Miljo u tili čas pregazi reku, pa stade na jednu oveću ploču blizu obale i poče dozivati:
Mirko - prihvati ovo biciklo da mi pomogneš da se dočepam obale i kopna, pa ću te naučiti da i ti voziš !
Dali je to moguće ?
Da me Miljo nauči voziti – silno se obradovah i jurnuh prema njemu prihvatajući biciklo sa njegovih skoro mokrih leđa, a on se u jednom skoku dočepa kopna i obale sa leve strane reke Ljuboviđe.
Ja spustio dvotočkaša na zemlju pored mene, pa se zagledao u njega i radoznalo buljim u sve njegove delove
znatiželjno pitajući Milja o svim njegovim i najmanjim detaljima.
O Miljo !.. - Pa ovo tvoje vozilo na svojim toćkovima ima i gume ?
Da, da Mirko !
Te njegove gume štite vozača od silnog udara i potresa, naročito kada se vozi makadamom, kao što je ova naša džada, gde ima mnogo rupa i kamenja !
A kakve su ovo žice na obadva točka ?
Pa te žice drže felne i gume !
Kako te žice mogu da izdrže veći teret, a da se ne uviju ili polome ?
Pa tako Mirko što su one od čelika, koji je tvrđi od običnog gvožđa, ali su i ukrštene, tako da se teret lakše i
ravnomernije rasporedi, ali mogu ti reći da sam ja po Titogradu stalno na njemu vozio i jednu našu komšinicu dolje do Mareze i Bioča, ali i pored Morače kada sam lovio skobalje, koje smo pri povratku kući stavljali na ovaj mali gepek koji je kao što vidiš tamo pozadi iznad zadnjeg točka !
O moj Miljo – dali je to moguće ?
Jes bogomi – hajde sedi da te malo provozim ovuda pored njive, dolje do Duja i da se uveriš u ovo što ti kažem, a onda ću te dolje na livadici malo učiti da i ti voziš !
Bio sam veoma radoznao pa hitro, brže – bolje, skočio na onaj gepek koji mi Miljo pokaza da je skoro svakodnevno vozio po pune vreće skobalja, koji su se bačali po morači, dok ih je on pecao i na hleb lovio skoro do mrkle noći.
Ne na gepek, no sedi ovde ispred mene na ovu prečku – upozori me Miljo.
Jeli na ovu savijenu, što je iznad ovog prvog kotura – radoznalo ga zapitah.
Ne, to je volan, nego na ovu vodoravnu što se pruža od upravljača do sedišta – dodade Miljo i penjajući se na sedište, istovremeno podiže i mene, prebacujući desnu nogu preko bicikla i stavljajući je na pedalu.
A jesuli to držači za noge – hvatajući se rukama za upravljač, ponovo zapitah biciklistu ?
Pa to su pedale koje vozač prilikom vožnje nogama okreće svojom snagom i tako briše putem ili džadom, brzinom koju on diktira po svojoj sopstvenoj želji, zavisno od brzine okretanja pedala.
Te pedale povezane su, kao što vidiš, sindžirom do prenosnog mehanizma sa zupčanikom i uvek se okreću isključivo napred, jer uprotivnom okretanjem u suprotnom smeru dolazi do blokade prenosa, to jest do kočenja i tako se koči ili smanjuje brzina kretanja.
A kakvi su to polukružni limovi iznad ovih točkova – ponovo me natera znatiželja da upitam Milja.
E to su ti moj Mirašu blatobrani, jer bi se svaki biciklista prilikom veće jurnjave u vreme kišnih dana tako umazao blatom koje ovi točkovi pri kretanju napred toliko bacaju uvis, da ga posle ni svoja rođena majka nebi mogla prepoznati, a bio bi i do zavrat mokar i glibav.
A onaj mali crveni kvadratić na tom zadnjem blatobranu – što on tu stoji i šta znači ?
To ti je moj dragi i najmiliji komšija Mirko mačje oko ili stop svetlo, jer se ovo biciklo može voziti i noću,
pa vozači koji se voze noću nekim kolima, kao dole po Titogradu, u mraku mogu na vreme da ga uoče i blagovremeno reaguju, smanje brzinu i bezbedno zaobiđu i preteknu biciklistu.
Ja sam ovo biciklo po Titogradu i noću vozio, a tamo ima dosta automobila, znatno više nego ovde kod nas, jer je u Kragujevcu napravljena nekakva fabrika automobila koja proizvodi malog fiću koji se pored Beograda najviše prodaje baš u Titogradu, a od prije nekoliko meseci, kažu da su i dolje u Bijelom Polju pristigla još nekoliko tih fića koje su nabavili Bikići, Karišici i još nekoliko njih, a vidio si i da je pre mesec dana u nekoliko navrata prolazio i ovuda ovom džadom neki od njih i da je svirao kada je prolazio ovuda pored moje
kuće – dodade Miljo.
Pa dragi Miljaga, bio sam veoma naporan i radoznao, ali sam o ovom tvom biciklu mnogo od tebe saznao i naučio – završi Mirko ispitivanja, a Miljo naglo jurnu prema livadici.
Dujo je sedeo kod sena na livadici, a kada ugleda jurnjavu bicikla brzo skoči na noge lagane, dograbi kosijer i
uplašen jurnu prema biciklistima.
Miljo naglo pritisnu kočnice, biciklo napravi zaokret, a momci sa njega preko upravljača, tresnuše pravo u Ljuboviđu.
Mirko se kao riba poče praćakati po reci, a Miljo se u tren oka nađe na desnoj obali i jurnu prema svojoj kući – plašeći se Duja, koji vrhom svog kosijera prihvati biciklo, zgrabi ga u obe ruke i zajedno sa sinom prebaci u kotar, dozivajući suprugu.
Vidna ! O Vidna !
Mirko upao u Ljuboviđu !
Sav je mokar, kao miš !
Brzo mu donesi nešto suvo da obuče !
Evo ga tamo kod sijena !
Pao je u Ljuboviđu, ali ga nemoj tući – nije kriv !
Sva sreća da je ostao čitav i živ !
Taj nemio događaj veoma je uplašio Milja, koji iz svoje kuće nije nikuda izlazio puna tri dana, a onda poslao mamu kod Duja i Vidne da traži biciklo.
O moja draga komšinice !
Ja biciklo uzimao nisam !
Eno ga dole u kotaru, pa ga nosi – odbrusi joj Dujo.
E bogomi Dujo, ja ga nesmem ni dirnuti, no mi pušti Mirka, jer se on nekako oko njega obaško, te dako mi ga odnese Miljagi !
Nemam ništa protiv, samo s tim da Miljo sa tim čudom više na ovu stranu ne prelazi, jer mi đecu može preobrazit.
Sva srećna i radosna skoči Dara, zgrabi Mirka pod mišku, požuri dole do sena, ščepa biciklo, pa onako u odeći sa dečakom pravo preko Ljuboviđe.
Miljo ih ugleda sa prozora, otvori drvena vrata, brzo izađe pred kuću i trčeći izlete na džadu, pa dočepa Mirka i biciklo, te trčeći jurnu prema Ćuzovom viru.
Najednom iznenada naglo zastade, jer je video Duja, koji se pritajio kod velike jove i radoznalo posmatrao događaje pred sobom.
Ništa, ništa Mirko !
Ti samo ćuti, a ja ću tvog tatu ubediti da nastavimo – tamo gde smo stali !
I bi tako – dugo je Miljo sa Dujom pregovarao o njegovoj nameri da Mirka nauči vožnji biciklom, te da mu ga ponekad i ustupi za putovanje do škole, jer je preko Golog brijega i Vučjeg potoka moglo doći do neželjenog susreta sa nekom divljom životinjom, poput one umiljate lisice, koja se jedne noći pojavila na malom mostiću i đaka pratila skoro do kuće, dolje na Jabučkom brodu.
Bila je to ubedljiva priča i molba našeg dobrog komšije Milja, pa Dujo prihvati tu ideju i predlog da se dečak nauči voziti biciklo.
Brzo je Miljo ponovo pregazio Ljuboviđu, uprtio svoje biciklo i došao kod Duja i Mirka, dolje na malu
livadicu, na levoj obali reke Ljuboviđe.
Mirko je to jedva dočekao, uzeo od njega biciklo i pokušao voziti po maloj zelenoj livadici, praveći krugove u razmaku od pedesetak metara.
Bilo je tu u samom početku i manjih blagih padova, bez ikakvih posledica na zelenoj livadici, ali je i Miljo držeći biciklo za sedište davao savete i instrukcije vozaču.
Gledaj samo napred - pravo !
Ako vidiš da padaš na desno, ukreni volan udesno pa ponovo ispravi i produži dalje !
Ako vidiš i osećaš da ćeš padnuti na levu stranu, a ti malo okreni u levo i dalje ponovo produži vožnju pravo, pa sve tako kako ti kažem dok potpuno oporaviš da sasvim održiš ravnotežu !
Eto tako malo pomalo, mic po mic i Mirko sasvim oporavi i nauči da vozi biciklo.
Video Dujo da Mirko oporavi i nauči da vozi pa radosno utrča u kuću da obraduje suprugu i odmah sa vrata otpoče:
O Vidna !
Muštuluk !
Muštuluk – Vidna muštuluk !


Šta je Dujo ?
Šta to ’oćeš da me obraduješ ?
Da neće Mirko ponovo u školu ?
Đaci u Šaoviće kreću u ponedeljak – reče mi kuma Zora !
Ne Vidna, ne !
Pa šta onda može biti ?
Mirko – naš Mirko naučio da upravlja i vozi ono Miljovo biciklo !
Vidi ga, pogledaj dolje šta čini po livadi – samo juri i zviždi !
No ajde da zovemo i pitamo Daru i Milja ’oće li nam prodati to biciklo, da ga kupimo Mirku da sa njim iduće
nedelje krene u školu !
Prihvati to Vidna onako oberučke, brzo se spremi, nazu gumene piroćance, dohvati Duja za ruku, pa preko Ljuboviđe – ka Darinci.
O Daro !
Jesi li kući Daro ?
Došli smo ja i Dujo da pitamo tebe i Milja ’oćete li nam prodati to biciklo da ga kupimo Mirku za školu !
E bogomi Vidna, zavisi od toga koliko plaćate !
Mi imamo nešto para od pečuraka, ali ako vam to ne bude dosta spremni smo vam za to dati dvije ovce !
Pa Vidna, može dvije ovce i jedno
jagnje, da mi to prodamo, pa Miljo nek ode ponovo tamo u Titograd i kupi neko drugo !
Pa srećno bilo – dodade Dujo i prihvati pogodbu.
A mali neka ga zdravo vozi, da završi i ovaj osmi razred, te dako se neđe zaposli – dodade Dara, zadovoljna kupo – prodajom Miljovog bicikla.
Taj šesti septembar osvanu lep i sunčan.
Mirko se spremi, torbu sa knjigama stavi na gepek bicikla, pa veselo odjuri makadamskom džadom do Tomaševa.
Uz put je sustizao mnoge drugove đake i druge starije pešake iz okolnih sela, pa pozdravljajući ih i obilazeći, zvoncetom zvonio, a oni nekako uplašeno bežali podalje od džade nemajući poverenja u vozačeve sposobnosti.
Mnogi su se među sobom pitali kakva je to naprava kojom putuje ovaj mladić sa Jabučkog broda.
To je neki velesiped, onaj Ruski velesiped tvrdio je nastavnik fizike, interesujući se o ceni i mogućnosti nabavke za svoje sopstvene potrebe i potrebe svojih sinova, kako bi jednog dana i oni postali biciklisti.
Ubrzo saznavši da je taj Mirkov velesiped stigao iz Titograda, neki imućniji Tomaševci putovali su dole na jug radi nabavke bicikla, pa je tako i ono zauzelo određeno mesto i ulogu u prevozu ovom nepreglednom i živopisnom Vraneškom dolinom, sve do pojave većeg broja fića i stojadina na ovom prostoru, a kasnije počinje i uvoz raznih automobila iz drugih Evropskih zemalja.
A Mirko putujući tako biciklom do škole završi osmi razred pa tako ostavi Tomaševo i ovu prelepu živopisnu Vranešku kotlinu, pa posle osam meseci ode, dolje na jug u Titograd, da uči neki zanat, da sebi traži neku srećniju i bolju budućnost, ne zaboravljajući one veoma teške, naporne i mukotrpne, ali srećne, bezbrižne i nezaboravne dečačke - đačke dane

TVRDOGLAVI MAGO
GODINA1964.

Danonoćnim radom i velikom upornošću čitave ove godine Dujo je odlučio da djeci kupi jedno magare, jer mu se u glavi stalno vrtela ona umiljata lisica koja mu doprati dečaka sa Vučjeg potoka do kuće, dole na Jabučkom brodu, pa se plašio da ga negde i vukovi ne napadnu u nepreglednoj pustari i šumetini, kada se u sumraku vraćao iz škole, putujući sam, bez ikakvog društva, pa bi se tako dete moglo prestraviti, a možda i stradati, nemoćno u odbrani protiv
krvoločnih, pregladnelih i proždrljivih divljih zveri i životinja.
Tih prvih dana magarećeg boravka, kao novog pridošlice u našem domu, djeca su se neizmerno radovala, ali mu niko nije smeo prići jer se ritao zadnjim nogama, pa je moglo doći do kobnih posledica, ukoliko bi nekog od nas zakačio.
Blažo, kao najstariji, bio je i najhrabriji.
Jednoga dana zaveže za orah dugački konopac, dolje pod kućom, i počne hrabriti svoju braću.
Čuj Mirko !
Hajde da ukrotimo ovo magare !
Ja ću držati ovaj konopac za drugi kraj, a ti i Milovan naterajte magarca da upadne u klopku i zamku, kako bi ga
uhvatili i ukrotili !
Mi smo to jedva i dočekali. Milovan saleve, a Mirko sa desne strane oraha, nateraju magarca pravo na konopac.
Magare jurnulo nizbrdo vukući za sobomi Blaža, pa pravo u Ljuboviđu. I ako su dečaci tog dana bili veoma uporni da gasavladaju, nije im išlo za rukom, jer je kao pomahnitalo jurilo na sve strane,pretrčavajući brzu ljuboviđu i ritajući se nogama, što je deci unosilo nemir istrah u kostima.
Ali narednog dana djeci u pomoćpristupiše Dujo i Vidna, uteraše ga u štalu i savladaše, a Blažo sav srećan i
radostan hitro mu ripi na leđa, stavi mu oglav na glavu i istera na livadu.
Nastavi Mago galop prema šumi iJabučkom potoku, noseći Blaža kao priraslog na leđa.
Uplašeni dječak, sa prvog obližnjeg hrasta, hitro dohvati i slomi grančicu, pa njom nehotično dohvati magarca po
levom uvu, te on u punoj jurnjavi i brzini učinje nagli zaokret, a Blažonastavi let niz vrlet u pravcu nabujalog, i hladnog potočića, zaustavivši se u samo podnožje ogolele kamene vrleti.
Za nas dečake, bio je to jedan nezaboravan događaj, kojeg se i Blažo često prisećao, prelazeći preko ovog
bistrog potočića.
Ukroćivanje i borba sa magarcem, u kojoj je bila uključena cela porodica, trajala je više dana, a onda je i on savladan i bio dostupan dečacima za igru i jahanje, pa je tako i petnajestogodišnji Mirko skoro svakodnevno, sve do završetka sedmog razreda, na njegovim leđima putovao makadamom od Jabučkog broda do Tomaševske škole i
nazad, te tako bezbrižnije i lakše prelazio Vučji potok i Goli brijeg, ne plašeći se više nikakvog zverinja.
Laknulo je i Duju, ali i Vidni jer su znali da je ovaj nestašni dečak sa Magom ova mesta brzo prelazio u punom
magarećem galopu do Zelenog vira, a onda i preko reke, jer više nije morao prelaziti preko tankih i klizavih bukovih vrljika, koje bi Dujo svakog proleća obnavljao i postavljao s kamena na kamen na Zelenjaku da premosti Luboviđu,
koja je svakog proleća pri topljenju snega tako nabujala i nosila sve što joj se našlo na putu do Lima.
A taj dobri Mago, u toku školskog raspusta, ode kod drugog gazde, jer Dujo prodade i njega i Vezulju, ali i Jablonju, da otplati ono susedno Petrovo imanje, pa tako proširi svoju krčevinu i donese pravu sreću i zadovoljstvo svojoj petočlanoj porodici.

UMILJATA LISICA
GODINA 1963.

Ovog septembra vreme je sasvim drugačije i mnogo hladnije od predhodne godine.
Svakodnevno duvaju snažni vetrovi, tako da je i lišće na drveću uveliko požutelo i opalo.
I jutarnji mrazevi bivaju često nepredvidivi i neugodni.
Često se zabele njive i livade, a poledica prekrije obale Ljuboviđe, kao i ona brvna na Zelenom viru, gde je
svaki prelazak preko njih bio veoma rizičan i opasan od klizavice, koja je u tren oka svakog putnika mogla dovesti u nezgodnu i nezavidnu poziciju i situaciju da se velikom brzinom svaki prelaznik mogao naći u hladnoj i brzoj
reci, kao što sam i ja doživeo u nekoliko navrata i tako skroz mokar drhteći stizao u školu.
No često puta sam imao i veliku sreću, jer su me skoro svakodnevno na ovom makadamskom putu do škole sačekivali mnogi moji drugovi i drugarice iz obližnjih meni najbližih sela i zaseoka: Tustva, Žaljeva, Poznanovića, Duge Njive i Papa.
Ti moji dobri drugovi i veliki prijatelji – đaci, bili su uvek spremni dati sve od sebe da mi pomognu ustupajući mi često i njihovu odeću, kapute, džempere, pa čak i košulje da mi život spase na putu do škole, gde su se u nekim situacijama uključivali čak i nastavnici da mi pomognu.
Tako su među nama nastajala velika i bezprekorna druženja i drugarstva, kojih se svaki čovek doživotno i do kraja svog životnog veka mora uvek rado i nezaboravno prisećati i time dostojanstveno ponositi.
Često smo i pored svojih mnogobrojnih kućnih obaveza: čuvanja stoke, košenja livade, mnogih drugih kućnih i obaveza prema roditeljima, ostajali na Mirovoj livadi i bezbrižno do samog sumraka igrajući klisa, klece, lopte i drugih igara zabavljali se i bezbrižno traćili dragoceno vreme i tako često pred sami mrak stizali svojim kućama.
Bilo je među nama i onih koji su do svoje kuće morali pešačiti i preko šuma u kojima su se često krile, a s
vremena na vreme pojavljivale i divlje zveri, poput vukova, medveda, divljih veprova i drugog zverinja.
Od Mirove luke do Mirkove kuće sa desne strane reke Ljuboviđe, nekoliko kilometara prostire se nepregledna bukova šuma zvana Maina Gora, a sa leve strane velika hrastova šuma Retkovine, prepune raznovrsne divljači koja je strah i trepet svih ovih gorštaka, ma koliko neustrašivi i hrabri bili.
Tako je i dečačić Mirko, šestorazrednik, vraćajući se tako kasno iz škole kući na Vučjem potoku doživeo pravi mali šok, ali i svoj nezaboravni doživljaj, sjećanje i večnu životnu priču.
Meseca novembra veliki mraz i sneg beše prekrio sva brda i doline, a Vučji potok i Ljuboviđa skoro preledili.
Na malom betonskom mostu ispod kojeg se Vučji potok uliva u Ljuboviđu, jedna velika umiljata grličasta lija preprečila džadu.
Obradova se mom dolasku i buljeći svetlim očima pravo u mene i veselo mašući dugim repićem sasvim se približi da me srdačno pozdravi, umiljavajući mi se i klečeći oko mojih nogu, a onda videći da sam zbunjen i potpuno preplašen nastavi svoje putovanje, kao pas pored mene, prateći me tako čitava dva kilometra, a onda izlaskom na otvoreni proplanak, naglo je zastala ispred mene i srdačno mi pružajući prednju desnu nogu, ljubazno se od mene oprostila.
I danas, kada se setim tog događaja, prosto zanemim ne shvatajući takvu mogućnost i takav nesvakidašnji doživljaj, prosto sam sebe ne mogu verovati.
Tako umiljata i pitoma lisica – moj pratilac do kuće u noći kroz veliku pustaru i divljinu.
Čudo – jedno zaista veličanstveno i nezaboravno čudo. Neustrašiva lisica đački pratilac.
Ali nekom velikom srećom ta ljubazna i umiljata lija više se te godine nikada nije javila.

MOJ ZAVIČAJ

Na samoj polovini puta Bijelo Polje – Mojkovac, idući sa sjevera ka jugu Crne Gore, nalazi se mesto Slijepač Most, od kojeg ispod ogromnog gvozdenog železničkog mosta, vosokog stotinak, a dugačkog nekoliko stotina metara, koji
spaja dva susedna brda na pruzi Beograd – Bar, pa pored rijeke Ljuboviđe, vodi nekada makadamski, a sada asvaltni, uski krivudavi put, preko Tomaševa (nekadašnjih Šahovića), Pavina Polja, Kovrena i Vrulje do Pljevalja.
Na šestom kilometru ovog puta je moje rodno mesto – moj zavičaj. To je živopisna malena kotlina u obliku broda, skliještena između sela Jabučna i visokih šumovitih brda: Maina Gora sa leve i Retkovine sa desne strane reke Ljuboviđe. Po samom svom izgledu, ova kao oaza uvek zelena ravničica, nazvana je Jabučki Brod. Uzduž je preseca bistra i hladna reka Ljuboviđa, a dva žuboreća i brza Jabučka potočića spuštaju se sa njene desne strane, ulivajući se u reku, na samim krajevima ove prelepe dolinice. Između ova dva potočića, uzbrdo vijuga novo izgrađeni seoski makadamski put, sa betonskim mostom preko reke, kojeg takođe izgradiše meštani ovog malenog sela, svojim ličnim radom, čvrstom upornošću, pregalaštvom, slogom i samopožrtvovanjem.
Kada se tim putem krene uz Jabučno u dužini od oko dva kilometra, stiže se do škole u Gornjem Jabučnu, ispod
mesta Bandere, odakle se ukazuju i vide izuzetno živopisni predeli koji se teško mogu rečima opisati. Treba to lično videti i doživeti.
Predeo liči na ogromnu divno rascvetalu ružu, bolje rečeno na veliki beli cvet petrovac, sa lepo i pravilno raspoređenim cvetnim laticama, od kojeg smo mi dečaci i devojčice u ljetnjim mesecima, za Petrovdan, čuvajući stada ovaca, pleli venčiće i kitili glave naših baka, majki i sestara.
Bili su to oni nezaboravni dečački dani, koji se nikada više ne mogu ponoviti, niti vratiti.
Iz samog podnožja, u obliku lepo sadenutog velikog plasta sena, uzdiže se visoko prema nebu Maina Gora, taj veliki zeleni tučak obrastao ogromnim listopadnim drvećem. Do polovine te velike gomile raste uglavnom bukva, jasen, javor i brest, a od polovine prema vrhu tog tučka, raste veliko dubovo i hrastovo drveće, dok sami njen vrh prekriva mešavina svih vrsta ovog drveća, uključujući tu i poneku jelu i smrču.
Okolo te ogromne gomile ili tučka su velike cvetne latice poređane u jedan pravilan krug, od kojih svaka predstavlja po jedno zasebno selo, između kojeg teče i žubori po jedan bistri potočić, dok oko samog tog tučka, kao pčelice na cvetu, teku čiste i kao suza bistre rečice prepune ribom.
Sa juga teče Potrčka, a sjevera Zekića rijeka, čiji su izvori na samo nekoliko stotina metara jedan od drugog i teku u suprotnim polukružnim smerovima oko brda Maine Gore, tako ga opkoljavajući, te ulivajući se na istoku u Ljuboviđu, čine je još većom i snažnijom. Reke su pune potočne pastrmke, lipljana i mladice, a nađe se i poneka mrena i klen, dok skobalj iz Lima, zbog njihove hladnoće, nerado zalazi u njihove tokove. Poslednjih godina, lično sam iz Vojvodine doneo i pustio u reku Ljuboviđu, nekoliko stotina kilograma riblje mlađi: mekiša, babune i drugih vrsta , što je bio moj skromni doprinos razvoju ribarstva i ribolovnog sporta na ovom području.
Sa istočne strane Maine Gore i desne strane reke Ljuboviđe su Retkovine obrasle velikim stablima hrastovog drveća, sa Suvim potokom koji vodu dobiva jedino za vreme obilnih padavina, a onda se ređaju sela: Pape, Papratine, Gornje Jabučno sa vrhovima Banderom i Krscem – između kojih je zaseok Okladi. Sa istoka su: Donje Jabučno, Toševine i Majstorovina. Sa severa, a leve strane Ljuboviđe su sela: Pali, Žari i Tustvo. Na zapadnoj strani su sela: Potrk, Žaljevo, Duga Njiva i Poznanovići
U Retkovinama i Jabučkom Brodu, između Vučjeg potoka, Golog Brijega, Zelenog (Dujovog) vira i Ćuzovog vira, žive porodice R A K O V I Ć i Vuković.
U Papama žive: Marjanovići, Radovići, Bulatovići, Bugari, Boškovići, Jakšići, Đurišići i drugi.
U Gornjem Jabučnu i zaseoku Paprati žive: Dulovići, koji čine najveće bratstvo u selu Jabučnu, a zatim Čuljkovići, Buronje, Radovići, Peruničići, Juškovići, Vukovići, Markovići, Lasice, Bulatovići, Rosavljevići, Janketići i Vojinovići.
U Donjem Jabučnu, gde spada i Jabučki Brod su: Rakovići, Radovići, Vukovići, Jovanovići, Đurišići, Mrdaci, Rutovići, Raonići, Šćepanovići i Rakočevići.
U Okladima su: Šećkovići, Madžgalji i drugi.
U Toševinama i Majstorovini žive: Šćepanovići, Bakovići, Boškovići, Đokići i drugi.
U Palima su: Ćetkovići, Raonići i drugi.
U Žarima i Potrku najveći broj stanovništva su iz bratstava: Boškovići i Bulatovići, a ima i Radovića, Damjanovića, Vujisića i drugih.
U Žaljevu su: Rutovići, Krsmanovići i drugi.
U Tustvu žive: R A K O V I Ć I, Kovijanići, Strunjaši, Dacići, Jovanovići, Pekovići i Zejaci (koji čine najveći deo stanovnika ovog sela).
U Poznanovićima žive: Mirovići, Raščani, Popovići, Stožinići i Mrdaci.
U Dugoj Njivi su: Krsmanovići, a ima i Kaljevića, Anđelića, Mrdovića i Sošića.
Svi ljudi ovih sela su stanovnici mlađeg doba, naseljeni u ovim krajevima u prvoj polovini XX. vijeka, na ovom lepom živopisnom cvetiću, uokvirenom planinama: Bjelasicom, Burenom, Obodom, Komovima, Durmitorom, Sinjajevinom, Galicom, Lisom i Gradinom. Treba samo doći i videti ovaj božanstveni dar prirode.
Čist vazduh, dobra pitka izvorska voda, zdrava hrana, a nadasve prijatan, ljubazan, gostoprimljiv, srdačan, ponosan i velikodušan narod ovog kraja, pruža turisti i putniku namerniku utjehu, zadovoljstvo, spokojstvo i mir, te svima leči dušu i telo, a ko jednom dođe u ove krajeve teško da sve to može olako zaboraviti, a da ponovo ne navrati u ove
krajeve da se potpuno odmori i okrepi svoju dušu i srce. Treba se samo upoznati i sprijateljiti sa ovim uvek ponosnim i
izuzetnim gorštacima, koji su neraskidivi deo ovih izuzetno lepih prirodnih prostora.
Ja nisam putopisac ni etnolog, ali nisam mogao odoleti, a da o ovom i ovako lepom kraju i sredini, bez obzira što sam se tu rodio i odrastao i što je to moj zavičaj u kojem ću večno i posle života ostati, ne napišem i zabeležim makar ono najosnovnije, jer na kugli zemaljskoj malo gde ima mesta koje je priroda tako lepo i umetnički oslikala, kao ovo gde vam se sa svake latice ovog cveta iz bilo kojeg ovog sela pruža veličanstven vidik i pogled na sva okolna sela kao da su tu ispred vas na samom vašem dlanu. Zato ću kao uspomenu na moj rodni kraj napisati samo jednu veoma malu i kratku pesmicu:


Jabučino moj rođeni kraju,
U tebi je živet ko u raju.
Ti si selo ljepše od Pariza,
Lepo iz daleka, još lepše iz bliza

Zavičaju živopisni cvete,
U tebi sam rastao ko dete.
Te ljepote u državi nema,
Od Jadrana do ravnoga Srema.

Mirko D. Raković

ŽIVOTNI PUT JEDNOG GORŠTAKA

UMESTO PREDGOVORA


Na redovnoj godišnjoj konferenciji Opštinske Organizacije SUBNOR-a Bečej, održane 15. aprila 2011. godine u Bečeju, kojoj je prisustvovao veliki broj članova i simpatizera, kao i boraca učesnika u Narodnooslobodilačkom ratu od 1941 – 1945. godine, gde je pored velikog broja učesnika u raspravi i diskusiji uzeo reč i stari ratnik – prvoborac Stevan Doroslovački, izražavajući želju za prikupljanjem jednog dela partizanskih pesama, koje su već zaboravljene, sa željom da se bar jedan deo njih prikupi i odštampa u vidu neke manje brošure – dostupne arhivi ove Organizacije, i eventualno određenom krugu zainteresovanih čitalaca, kako bi se iste sačuvale i otrgle od eventualnog zaborava.
Ukazujući mi veliko poverenje, samim tim na neki način je i mene zadužio, dostavljajući mi u rukopisu nekoliko tih narodnih pesama radi obrade, odnosno štampanja, ali imajući u vidu da je to bio dosta mali broj, tj. oko desetak tih pesama, potrudio sam se da tom broju dodam i neke takve pesme iz svog sjećanja, koje sam još kao golobradi dečak naučio u školi, ali i iz narodnih masa, koje su pevane u narodu, kao veoma omiljene patriotske, rodoljubive, slobodarske pesme i hitovi iz toga vremena.
Trudio sam se da iz moje skromne lične kućne biblioteke pronađem još nekoliko tih pesama, poema i
poezije iz narodnooslobodilačke borbe od raznih autora, te iste dodam ovoj malenoj zbirci, kako bih donekle upotpunio određeni broj, odnosno obogatio sadržaj ove zbirke, u čemu mi je nesumljivo značajnu podršku i pomoć pružila i drugarica Ilinka Kolarov – nastavnik u penziji iz Bačkog Gradišta.
Pored ovog prikupljenog materijala uvrstio sam i celokupnu zbirku partizanskih pjesama, koju sam dobio na poklon od mog dragog rođaka general pukovnika u penziji Bogdana Bobe Rakovića iz Beograda, prilikom moje posete njegovoj porodici 2001. godine, a koju je on po mojoj ideji i predlogu, lično napisao i meni obećao – oduševljen mojim prikupljenim materijalom i knjigom RODOSLOV - BRATSTVA R A K O V I Ć I
Te pesme pevali su naši najdraži preci u najtežim vremenima u narodno oslobodilačkom ratu i revoluciji, boreći se protiv fašizma, a za čast, dostojanstvo, sreću i slobodu svoje djece, svojih potomaka, te budućih naraštaja
i generacija koje dolaze.
To je ujedno bio i moj veoma skroman, maleni
doprinos takvoj ideji, a sobzirom da sam mnoge od tih pesama samo delimično upamtio, takve nisam uzimao u obzir,
nadajući se da veliki broj ljudi, posebno starijih zna celokupan njihov sadržaj, te da će vremenom bar još neki određeni broj njih biti prikupljene i dodate ovoj malenoj brošuri, odnosno zbirci i tako biti sačuvane i otrgnute od zaborava.
Možda će se jednoga dana naći neki zainteresovani donator i dobrotvor pa pomoći izradi korica i povezivanju ove brošure u vidu neke malene knjige, dostupne svakom čitaocu
Moguće je da se određeni broj ovih pesama može naći i uц knjigama, arhivama ili raznim bibliotekama i čitaonicama, ali ja nisam imao vremena i mogućnosti da to detaljnije istražujem i prikupim veći broj istih, smatrajući da će biti još neki određeni broj zainteresovanih, pa ovim ostavljam prostor i za njih da doprinesu prikupljanju takve zbirke ovih pesama.
Potrudit ću se takođe, da određeni deo njih zapišem i na magnetofonskoj traci, odnosno CD, koje će moći biti saslušanne od strane zainteresovanih slušalaca, ljudi dobre volje, patriota koji vole ljude bez obzira na njihovu veru i naciju, doprinoseći samim tim širenju prijateljstva, sloge, ljubavi, bratstva – jedinstva i zajedništva među svim narodima i narodnostima koji žive na ovim prostorima.
Isto tako, u saradnji sa Komisijom za negovanje tradicija - Opštinskog Odbora SUBNOR-a, snimio sam sva spomen obeležja na području opštine Bečej, sa željom da se odštampa manji katalog, dostupan širem auditorijumu i da tako neke, značajne vrednosti naših predaka, kod mlađih generacija i budućih naraštaja budu sačuvane od zaborava.
Postavljen je kamen temeljac, a na vama i mlađe naraštaje ostaje da se sve to upotpuni, dotera. lepše uobliči, pa eventualno u većem broju i odštampa, kako bi se sačuvala tradicija i uspomene na naše pretke koji nisu žalili dati i svoj život, kako bi mučenički izvojevali slobodu ne samo za njih nego i svoju djecu i njihove potomke, odnosno za sve nas koji danas srećno živimo na ovim prostorima.

Mirko Raković



MO SUBNOR-a BAČKO GRADIŠTE
DANA. 12.04.2011. GOD.


O PREDSJEDNIKU MO SUBNOR-a
- MIRKU RAKOVIĆU -


RAD MESNOG ODBORA SUBNOR-a BEZ FINANSIJSKE POTPORE, U PRAKSI BIO BI SASVIM DRUGAČIJI.
ZAHVALJUJUĆI DOSADAŠNJEM PREDSJEDNIKU MIRKU RAKOVIĆU, KOJI JE SVOJIM DOBROVOLJNIМ VOLONTERSKIM RADOM, BEZ IKAKVE NADOKNADE – SA PUNO VOLJE I ELANA, DOPRINEO POZITIVNOM USPEHU I REZULTATIMA RADA MESNOG ODBORA SUBNOR-a U BAČKOM GRADIŠTU, PRE SVEGA NJEGOVIM ZALAGANJEM RADI OČUVANJA TRADICIJE I NEGOVANJA SVETLIH TEKOVINA NARODNOOSLOBODILAČKE BORBE, OČUVANJU SLOGE, BRATSTVA-JEDINSTVA, SLOBODE I ZAJEDNIŠTVA NA OVIM NAŠIM PROSTORIMA I PORED EKONOMSKE I FINANSIJSKE KRIZE - VIDLJIVI SU ZAVIDNI REZULTATI, POSEBNO U OMASOVLJENJU BROJA PRISTALICA I SIMPATIZERA OVE ORGANIZACIJE.
NIKO O NJEMU NEMA NIŠTA LOŠE DA KAŽE U SELU GA SVI POZNAJU KAO VELIKOG PATRIOTU I IZUTETNOG HUMANISTU.
MISLIM DA NE GREŠIM KADA KAŽEM DA JE ZA DRUŠTVENE AKTIVNOSTI UVEK BIO SPREMAN DA POMOGNE I DA NIKADA NIJE ODBIO NI JEDAN ZADATAK.
VELIKI DEO POSLOVA OBAVLJAO JE SVOJIM KOMBI VOZILOM, BEZ BILO KAKVE NADOKNADE, RAZNOSIO OBAVEŠTENJA, POZIVE I ROBU ZA RAZNE PROSLAVE, PREVOZIO BOLESNA LICA RADI PRUŽANJA LEKARSKE I DRUGE HUMANITARNE POMOĆI – NE SAMO BORCIMA I NJIHOVIM PORODICAMA, PRISTALICAMA I SIMPATIZERIMA – NEGO I ŠIRE, UGROŽENOM STANOVNIŠTVU BEZ FINANSIJSKIH SREDSTAVA.
NA RAZNIM DRUŽENJIMA I DRUGIM SKUPOVIMA, ZA ARHIVU I POTREBE SUBNOR-a, USPOSTAVLJANJU DRUGARSKIH I BRATSKIH ODNOSA, PRIJATELJSKIH VEZA I LJUBAVI MEĐU NARODIMA I NARODNOSTIMA,
URADIO JE I POKLONIO VELIKI BROJ FOTOGRAFIJA – KOJE ĆE SLUŽITI BUDUĆIM POKOLENJIMA KAO ARGUMENT DA SE NASTAVE, OČUVAJU I NE ZABORAVE NAŠE SVETLE I KULTURNE TRADICIJE.
PORED PRIKLADNE ZBIRKE PRIKUPLJENIH PARTIZANSKIH PESAMA, ZA NAŠE MLAĐE NARAŠTAJE, GENERACIJE I BUDUĆA POKOLENJA KOJA I POSLE NAS BUDU DOLAZILA, A RADI OČUVANJA TRADICIJE I LJUDSKOG DOSTOJANSTVA, NE SAMO NJIH NEGO I NJIHOVIH PREDAKA OD KOJIH SU MNOGI DALI I SVOJE ŽIVOTE, ZA SVETLU BUDUĆNOST NJIHOVE DJECE, TE RADI SJEĆANJA NA NJIHOVA ČASNA I POŠTENA DELA, URADIO JE I KATALOG SVIH SPOMEN OBELEŽJA SA PROSTORA OVE OPŠTINE, SA CILJEM DA SE ISTA ODRŽE, SAČUVAJU, NEGUJU I NIKADA NE ZABORAVE.
BIO JE AKTIVAN I U RADU PREDSJEDNIŠTVA OPŠTINKE ORGANIZACIJE SAVEZA BORACA, PA I ŠIRE U OKOLINI I POKRAJINI, ČIME JE ZASLUŽIO SVE POHVALE I PRIZNANJA ZA SVOJ POŽRTVOVANI RAD – POSEBNO NA OČUVANJU TRADICIJA NOB.
ISTO TAKO NJEGOV IZUZETAN DOPRINOS OGLEDA SE I U NJEGOVOM VEOMA AKTIVNOM RADU U PARTIJI
UDRUŽENIH PENZIONERA SRBIJE, ŠTO JE DOPRINELO ZBLIŽAVANJU, DRUGARSTVU, TE UZAJAMNIM I BLISKIM ODNOSIMA IZMEĐU SVIH PENZIONERA NA PODRUČJU CELE NAŠE OPŠTINE, PA I ŠIRE NA ČITAVOJ TERITORIJI VOJVODINE, GDE JE UVEK RADO VIĐEN I CENJEN KAO VELIKI ČOVEK, DRUG I PRIJATELJ MEĐU SVIM LJUDIMA U ŠIROKOM KRUGU SVIH NARODA I NARODNOSTI.

SEKRETAR
ILINKA KOLAROV


+
----
-
RECENZIJA KNJIGE MIRKA D. RAKOVIĆA –

BRATSTVA - R A K O V I Ć I OD POSTANKA DO III. MILENIJUMA

Od nastanka sveta i pojave čoveka na zemlji – ljudi su, iako nepismeni i bez svesti o onome što ih okružuje, ostavljali put svog postanka i bitisanja.
Kako se vremenom čovek razvijao, a ljudsko društvo napredovalo, javlja se kolektivna svest onih koji dele isti
životni prostor.
Svaki narod čine pojedinci koji se razdvajaju i otuđuju od svojih srodnika, te se tako izgube i vremenom postaju jedni drugima nepoznati.
Budući da se međusobno veoma razlikujemo, neki od nas potpuno zaborave svoje poreklo i ne pokazuju ni malo
interesovanja za svoje korene.
Drugi pak, toliko revnosno tragaju za njima i ne žaleći trud, vreme, pa ni novac – kako bi došli do nekog saznanja o svojim precima sve do prvog pra-pretka, začetnika loze.
Ovaj trud se kad – tad isplati i kada se mozaik konačno sklopi, slika koju dobije je nagrada koja svakog istražitelja ozari kao nebesko sunce, ulivajući mu neki srećniji život.
Imajući čistu dušu i veliko srce, jednog takvog humanitarnog poduhvata prihvatio se MIRKO RAKOVIĆ i pre tridesetak godina krenuo u avanturu za koju uopšte nije znao gde će ga odvesti, koliko dugo će trajati i naravno koliko će ga sve to koštati.
Interesantno je napomenuti da je on, uprkos brojnim teškoćama i obavezama, dao sve od sebe oko celokupne pripreme do štampanja, kako bi ova knjiga ugledala svetlost dana.
Mnogima je pisao, slao koverte za odgovor, putovao, raspitivao se, razgovarao sa mnogim ljudima, raznim prijateljima, istoprezimenjacima, rođacima i bratstvenicima.
Mnogi i ne znaju koliko je zadovoljstvo u tome i šta sve čovek nauči kada se upusti u nešto ovako. Ali - treba za to imati ne samo veliku i dobru volju nego čisto srce i dobru dušu
Okrenuti materijalnom svetu, zaokupljeni svakodnevnim brigama i problemima, mnogi danas ne obraćaju pažnju
na ono najvrednije, ono duhovno što premošćuje sve epohe, plemenitost, humanizam i svetle tradicije kojima granice ništa ne znače.
Dobra i loša dela, kao i greške koje pravimo u našim kratkim životima su ono što ostavlja trag u vremenu i prostoru u kojem se krećemo i živimo.
Iako je malen ovaj svet, istorija jedne porodične loze nije nezanimljiva. To je široka lepeza odnosa koji imaju svoje neobične, čudne, smešne, ali ponekad i tužne strane.
Ljudi koji istražuju prošlost i temeljno je obrađuju su onaj ređi, osećajniji, humaniji i bolji deo nas. To su
osobe koje se ne zadovoljavaju onim što je danas i čije se interesovanje ne završava u onoj vremenskoj odrednici – danas za danas, a sutra za sutra.
Istražujući bližu i dalju prošlost oni ostavljaju pisani trag o sebi i svojim srodnicima.
Onima koji se prihvate ogromnog posla da pronađu sam početak svog porodičnog stabla treba zaista odati svu
počast i veliko priznanje, kao što je to u ovom slučaju činio i Mirko Raković, istražujući porodična stabla mnogih
svojih rođaka i bratstvenika, postavljajući ujedno i kamen temeljac mnogim budućim generacijama koje bude dolazile, kako bi se njihovi potomci mogli diviti svojim precima i tako bila otrgnuta od zaborava, sačuvana i očuvana tradicija ličnog identiteta, kao najvećeg zaloga i blaga budućih vremena.
Niko ne zna gde će ga životni put odvesti, jer su svakodnevna zbivanja i životne okolnosti uzrok mnogih migracija koje su se od vajkada dešavale i dešavaju i do današnjih dana, a čovek ne samo pojedinačno nego i u grupama postupa onako kako mu one nalažu.
Zato i vredi tragati za svojim korenima, jer nedokučivi su putevi gospodnji, a svi budući naraštaji i potomci
Mirka Rakovića neka budu srećni i ponosni na njegova velika dela.

U Bečeju 08. marta 2010 godine,

Recezent
Profesor – Dušanka Vidić

UVODNA RIJEČ

Početkom osamdesetih godina, kao trideseto-godišnjak, duboko zanešen tradicijom i radoznalošću da više saznam o svojim precima i upoznam što veći broj mojih bratstvenika i tako nešto saznam o nastanku ovog dosta retkog prezimena RAKOVIĆ, upustio sam se u šire istraživanje i upoznavanje mojih rođaka, smatrajući u početku da nas nema više od pedesetak domaćinstava.
Radeći na komercijalnim poslovima i poslovima trgovačkog putnika, obilazio sam dosta veliki prostor na celoj teritoriji bivše SFRJ, usput se interesujući po svim regionima, ne samo Crne Gore i Srbije, već i šire preko Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Makedonije, Slovenije, Kosova i Vojvodine.
Međutim, sve što sam više istraživao ovu maretiju, upoznavao sam sve veći broj mojih rođaka - isto prezimenjaka -
tako da sam se zaista oduševio tim mojim saznanjima, odakle potiču i kuda su se sve raseljavali naši preci, pa
sam čvrsto odlučio da dam sve od sebe, da prikupim što veći broj njihovih imena, kako bih sve to sredio i objedinio
u vidu nekog rodoslova i tako upoznam mlađe naraštaje o njihovom poreklu – odnosno poreklu njihovih predaka, kako nebi bili zaboravljeni.
Ja nisam imao za cilj pisati istoriju naroda Jugoslavije, već na neki način i donekle istražiti svoje korene i poreklo bratstava RAKOVIĆ, ali samo želim napomenuti da mi se ideja o pisanju ove knjige rodila u veoma burnom i teškom vremenskom periodu, što znači da nijesam u mogućnosti u potpunosti i detaljnije obraditi ovu materiju, pa ostavljam u amanet budućim generacijama i srodnicima da ovu materiju dopune, prošire, upotpune i prikladnije uobliče.
Moram napomenuti da su se u današnje vrijeme, zbog ratnih sukoba, teške ekonomske i materijalne situacije, te siromaštva naroda, mnogi rodovi veoma otuđili, mada je žalosno da danas, na samom kraju XX. vijeka, mnogi sinovi ne poznaju ni svog oca i brata, a kamoli djeda, pradjeda i druge rodonačelnike, od kojih im sada u venama teče njihova krv, a u ćelijama njihovi geni.
Ne znaju, a nijesu ni zainteresovani saznati njihova imena, a veliko je čudo što se čak i među porodicama uvuklo teško prokletstvo, velika i nesnošljiva mržnja i zavist, što mnogi i na svoju braću potežu oružje i noževe ne razmišljajući čak ni o onoj osnovnoj Božjoj zapovijesti ''Ljubi bližnjega svoga'' i ako svi znaju da braću ne donose rode,
već ih rađaju majke.
Pošto sam pokušao izučavati materiju od početka 16. vijeka tj. od prije 15 i više pasova i sobzirom da je ovo dosta velika i teška materija za obradu i istraživanje, jer su se mnogi rodovi veoma razrodili i po cijelom svijetu raselili, ja ću pokušati donekle obraditi svoju liniju - lozu od istog zajedničkog rodonačelnika, odnosno PRAOCA mnogih rodova, te ukoliko nekog u svojoj liniji ne budem uvrstio neka oprosti i ne ljuti se jer će takva pojava biti neminovna iz napred navedenog razloga, ratnog okruženja i materijalnih mogućnosti, jer mi sve to nije moglo biti dostupno.
Istovremeno, prilikom pisanja ove knjige uložio sam neke napore kako bih pomogao, ne samo mojim srodnicima i istoprezimenjacima, već i mnogim drugima iz raznih plemena i bratstava da prouče svoje korijene, upuštajući se u šire i
potpunije prikazivanje pojedinih detalja iz mnogih rodoslova iz više Crnogorskih plemena, kako bi se mnogi mogli lakše snaći i upotpuniti neka saznanja prilikom istraživanja svojih korena i loze, sobzirom da mnogima u ovim teškim vremenima takva materija i pisana građa nije baš sasvim na dohvat ruke.
Pošto od istog PRAOCA potiče veliki broj rodova, koga bude interesovalo, a bude od uma i pera, neka svoju lozu posebno obradi, objedini sa ostalim linijama i tako za buduće generacije i svoje potomke ostavi neki pisani trag o svom poreklu.
Takodje napominjem da sam lozu pisao uglavnom po muškoj liniji, jer ako bi se uzela i ženska, materija bi bila znatno šira i interesantnija, a sobzirom da je to i nemoguće jer nema nikakvih dokumenata po toj osnovi za protekla ranija vremena, takvu liniju bi bilo veoma teško obraditi čak i za period od proteklih stotinu godina. Tamo gdje su mi bili dostupni neki podaci u tekstualnom dijelu sam uneo i podatke po ženskoj liniji, ne upuštajući se u dublje i detaljnije istraživane po tom osnovu i za tu liniju.
Pošto nema pisanih dokumenata iz starije istorije čak ni po muškoj liniji, kao osnovnom polaznom gradjom za pisanje ove knjige poslužio sam se naučno-istraživačkim djelima novije istorije, djelima: Jovana Cvijića, Jovana Erdeljanovića, Ljube Jovanovića, Marka Miljanova, Ljubomira Kovačevića, Tome Orahovca, Konstantina Jirečeka, Pavla Rovinjskog, Joakima Vujića, Jovana Dučića, Milisava Lutovca, Rastislava Petrovića, Miljana Jokanovića, Ilije Pavličića,
Bogdana Lalevića, Ilije Protića, Andrije Jovićivića, Petra Šobajića, Vase Čubrilovića i mnogih drugih istraživača i putopisaca.
Meni nije bio cilj pisanje istorije plemena, već istraživanje lične, porodične i bratstveničke loze, kao i loze
mojih istoprezimenjaka, bez obzira na blisko srodstvo, ali smatram da je potrebno dotaći i najosnovnije tačke u topografskom smislu, kako bi čitaoci mogli lakše shvatiti osnovne pojmove i ciljeve ovog istraživanja. Zato ću kao osnovnu topografsku podlogu i temelj ove knjige uzeti Kučku teritoriju i okolne Crnogorsko-Hercegovačke predjele i plemena, posebno se osvrćući na Mrnjavčeviće i Drekaloviće, od kojih su nastala mnoga bratstva i rodovi, o čemu će napred biti više rečeno, sobzirom da mi od njih potiču neki najdublji koreni i loza, a vjerujem i mnogim mojim rodjacima i istoprezimenjacima širom bivše Jugoslavije, pa i dalje preko čitave Evrope do Amerike i Australije.
U ovom posleratnom periodu, pred kraj XX. vijeka, duže vrijeme sam se bavio upoznavanjem svojih rodjaka i istoprezimenjaka, pri čemu sam se u početku orijentisao na razgovore sa starijim ljudima koji su sa puno smisla i volje znali da sve to ispričaju na jedan orginalan način koji zaslužuje posebnu cjelinu. Znali su ti oštroumni starci da veoma sadržajno oblikuju likove iz prošlih vremena da sam se divio njihovoj izuzetnoj prirodnoj nadarenosti i brižnom njegovanju svojih bratstveničkih tradicija. Potom sam počeo da tragam za dokumentima, knjigama i raznim drugim publikacijama, kako bih upotpunio ličnosti i sadržaj prilagodio istorijskoj istini. Zalazio sam u mnoge poznate i manje poznate istorijske arhive i razne biblioteke, pronalazeći mnoge dragocene podatke koje sam brižno bilježio i obradjivao, tako da sam po mom mišljenju iscrpio svoje mogućnosti u tom pogledu. Najzad sam sve to sredio i na kraju obradio
smatrajući to svojim skromnim prilogom budućem izučavanju bratstveničke loze narednih generacija. Mladje generacije nasledjuju starije, ne samo po radu, nego i po svom fizičkom i duhovnom stvaralaštvu. Mladji dopunjuju starije i
stvaraju nove vrijednosti koje imaju čvrstu vezu sa onim što je prije njih stvarano. Preci su stvarali temelje potomcima da bi mogli što uspješnije da se probijaju ka novim i boljim vrijednostima i saznanjima.
Obradi bratstva sa područja Crne Gore, Bosne i Hercegovine, Kosova, Srbije, Vojvodine, a djelimično Hrvatske,
Slovenije i Makedonije, posvetio sam posebnu pažnju. To je bio najteži i najsloženiji dio posla koji je zahtijevao više vremena i upornosti radi što iscrpnijeg prikupljanja nužnih podataka. I ovdje sam se orijentisao najviše na porodična predanja i stare pamtiše, kod kojih sam nalazio čak i neke bilješke koje su naslijedili od svojih predaka. Nailazio sam i na različite podatke za pojedine rodoslove bratstva i njihove ogranke, što je predstavljalo posebne teškoće. Tu se nije smjelo ništa mijenjati i uvaženo je ono što je u porodičnom predanju očuvano.
Bratstvenički rodoslovi mogu biti netačni, najviše zbog toga što je mala verovatnoća i mogućnost da je to moglo za period od tri do četiri stoleća biti nepogrešivo očuvano. To bi zaista predstavljalo prave fenomene čovečje memorije.
Ponegde se moglo zapaziti da poneki “pamtiša” nabraja desetak porodičnih koljena i najzad to poveže sa najstarijim dobro poznatim pretkom, mada je tih koljena ponegde moglo biti i više od deset.
Pošto sam se upustio u obradu veoma složene materije, prirodno je očekivati mnoge propuste. Bilo je pokušaja da se dalji rodoslov i prošlost temeljitije izuči i obradi, ali su mnogi odustajali izbjegavajući da se upuste u šire izučavanje, već su se ograničili na djelimične i nepotpune podatke.
Koliko sam ja u svemu tome uspio ostavljam čitaocima da ocijene sa napomenom da je ipak bolje i korisnije i ovo prikazati, nego sve predati zaboravu.
Shvatio sam koliko je ovaj posao odgovoran i mukotrpan, a čovjeku teško pada kada ne može da prodre u najdalju prošlost i da sazna nešto dublje i više o svojim precima. Sve ove okolnosti podstakle su me da zamolim po jedno lice od svih mojih istoprezimenjaka, da obrade rodoslov svog najbližeg bratstva, no nažalost i pored mnogih
obećanja, godine su prolazile, a rezultati su izostali. Bio je veoma mali broj onih koji su izvršili svoja obećanja. Nakon svega ovoga preostalo mi je da se u ovaj rad sam upustim. Obilazio sam mnoge rodjake po raznim mjestima i od
starijih ljudi bilježio potrebne podatke koje sam kasnije šematski obradjivao. Ipak i pored moje velike upornosti izostavljen je jedan broj predaka, zbog čega se može uočiti izvjesni nedostatak. Za neke bratstvenike, zbog nedostatka podataka, uprkos svim istraživanjima, nijesam mogao da utvrdim ogranak kojem pripadaju, pa sam ih svrstao u posebnu bratstveničku grupu – kao posebnu familiju.
Tamo gdje je stavljen okvir za ime, a isto nije upisano, nijesam raspolagao podacima, a ponegde je upisan nadimak. Kod umrlih lica bez muškog potomstva, stavljen je mali kružić u zadnjem dijelu okvira što znači da je prestala loza
po muškoj liniji. Kod lica sa ženskim potomstvom u zadnjem dijelu okvira stavljen je mali kvadratić, što znači da
ima potomstvo po ženskoj liniji.
Kod prikupljenih podataka o iseljenicima isto tako bilo je mnogo teškoća. Nijesam imao mogućnosti da obidjem sva mjesta gde žive iseljenici. Poslao sam veliki broj pisama, ali su se mnoga vratila sa oznakom “nepoznat”,
a odgovora je veoma malo bilo.
Obradjeni rodoslovi kod mladjih generacija nijesu potpuni, jer su se u medjuvremenu radjali mladji potomci. Isto tako u rodoslovima ima ne upisanih imena , jer davaoci podataka nijesu znali da ih kažu u vrijeme prikupljanja podataka. Svjestan sam da u njima ima nenamjernih grešaka, ali oni predstavljaju solidnu osnovu za dalja istraživanja, dopune i proširenja.
Ostajem zahvalan svima onima koji su sa mnom saradjivali na ovom poslu. Isto tako zahvaljujem svima koji su mi davali podatke, jer bez njihove pomoći i saradnje ne bih mogao ništa uraditi, te bi mnogo toga palo u zaborav.
Osnovni razlog ovog pisanja i upoznavanja je čuvanje od zaborava svega onoga što je čestito u našoj prošlosti, što istovremeno treba da bude poruka za budućnost generacijama koje dolaze, jer se u modernom društvu gubi tradicija i počinju da vladaju skorojevićki odnosi medju ljudima, a ljudi koji su skloni tome gube svoj identitet. Svjesni
smo da ima loših tradicija, ali tradiciju identiteta, posebno ličnog, treba čuvati jer je to zaloga da se ne izgubimo u poplavi haotične moderne civilizacije, koja briše svaki identitet. To što se hoće očuvati identitet nije
nikome prijetnja niti kakva smetnja, nego svakome dobrodošlica i svakome znači pruženu ruku prijateljstva i saradnje, odnosno čuvanja od zaborava kao zaloga budućem vremenu, što znači znati ko si, što si i odakle si, a budućim
pokolenjima podsjećanje na to ko su, od koga su i što im je činiti. Biti čovjek u teškim vremenima – znači biti
brat, a pred braćom se ne kleči i lice ne krije, kao što to neki rade – čineći ono što čine, a ne znaju šta čine.
Tradicija je neizbježna spona koja povezuje prošlost i sadašnjost, doseže u davnine i preko koje saznajemo o životu i običajima naših predaka.
Njegovanje tradicije je svuda izgubilo na značaju i toga smo svjesni. Mi imamo dosta razloga da budemo
ponosni na svoje porijeklo i na čojstvo predaka, te je potpuno prirodno njegovati tu tradiciju na ovim prostorima, posebno što se kult čojstva i junaštva kao osnovnih odlika našega naroda ruinirao i ruinira.
Upoznajući i poštujući svoje pretke, sačuvaćemo sebe, svoje potomke i svoja buduća pokolenja od zaborava, jer da nije bilo naših predaka ne bi bilo ni nas.
Tokom proteklog vremena stalno se unosio haos i pometnja, mijenjali su se ne samo Države već i duh i narav. A kada se tome dodaju siromaštvo i drugi problemi nije ni čudo što je bilo toliko seoba i dioba u razne prostore, migracijama nikada kraja do današnjih dana, naš čovjek je dezorijentisan, uplašen u stalnom izazovu promjena. Pripadnost istijem korijenima i zavičaju je ono što sami ne biramo, o čemu sami ne odlučujemo, to je dato našim rodjenjem, našim korijenima i upoznavajući taj naš stari, duboki, jaki, prepoznatljivi korijen regenerišemo stoljećima učvršćivano stablo čojstva, časti i imena. Ima nas na nebu i zemlji, ima nas svuda na celom svetu.
Čovjek mora da ima neki svoj korijen, zato prirodno traži svoje porijeklo, povezuje se i zbližava. Uzajamna pomoć i razumijevanje čvrst su temelj svakog samoorganizovanja i napretka, što potvrdjuje da dobra volja i
ljudska samoinicijativnost i solidarnost ostaju kao najsigurniji put za ostvarenje lične sreće i društvenog blagostanja
prkoseći zlim vremenima kroz koja prolazimo. Jedino tako možemo očuvati svoje dostojanstvo, stare običaje i odnos sa prijateljima, stvarajući mostove medju ljudima, te da podučavamo mladje koji dolaze kako da sačuvaju nešto od
kova svojih predaka. Da u ovom surovom materijalističkom svijetu ne zaborave ono što je veće bogatstvo od svih materijalističkih dobara, a to je biti čovjek i sve više pružati čovjeku ruku jer su to dobra koja osmišljavaju
ljudsko življenje.
Od uvijek su se radost i žalost kao dva osnovna ljudska stanja lakše podnosili sa prijateljima nego kada je čovjek sam, a pravu samoću mu ovo vrijeme i nameće. Zbog svega toga “ko neće brata za brata on će tudjina za
gospodara”, jer ko ne uvažava brata za brata ne može drugoga uvažavati za prijatelja.
Zbog toga je i moja najveća želja, kao i želja mnogih sa kojima sam vodio rodbinske razgovore, da se u ovom
trećem milenijumu bar jednom petogodišnje, ako ne i češće, možemo negdje naći, sastati, okupiti, vidjeti, upoznati i medjusobno porazgovarati u bilo kom mjestu kako bi se mogle nastaviti i njegovati aktivnosti da se oni koji se
znaju podsjete i ne zaborave, oni koji su se otudjili, ispreturali i udaljili da se srede i zbliže, a oni koji se ne
znaju da se upoznaju i saznaju. Zajedničkim snagama i voljom ova ideja bi se mogla veoma brzo ostvariti i zaživljeti, na višestruko i opšte zadovoljstvo svih.
a - kao sastavljač ovih rodoslova, imajući u vidu dosta mukotrpan rad i dosta veliki uloženi trud, pri sakupljanju podataka za ovu knjigu, u proteklom vremenu (više od dvadeset godina), smatram da bi bila veoma velika šteta da celokupan ovaj materijal propadne i padne u zaborav, a nemajući nikakve pomoći i nikakvih sredstava za
štampanje ove knjige, ipak ću se potruditi da nekako, na nekom kompjuteru, odštampam bar nekoliko primeraka, koji bi bili dostupni zainteresovanim čitaocima – odnosno mojim rođacima, da ostave neke podatke o precima - svojim potomcima budućim naraštajima, generacijama i pokolenjima koja dolaze.
Ako nekome bude dostupna ova knjiga i bude imao interesa da sazna nešto o svojim korenima i precima, a ''nije od pera'' - NAJLJUBAZNIJE GA MOLIM da svoj ogranak detaljnije istraži i upotpuni, te mi dostavi podatke, kako bih prilikom narednog štampanja u nekom dopunjenom izdanju ove knjige mogao ispraviti neke eventualne greške, odnosno proširiti ove rodoslove, jer su se za ovih dvadesetak godina rađala nova pokolenja i naraštaji koji nisu obuhvaćeni ovim rodoslovima – što znači da je izostavljeno čitavo jedno - najnovije koljeno naših potomaka.
Isto tako, kao jedan od mojih predloga i inicijativa bio bi osnivanje nekog udruženja bratstava RAKOVIĆ – preko kojeg bi se znatno jednostavnije ostvarivale sve ove aktivnosti i lakše uspostavljao kontakt među ljudima, a
samim tim i lakše upoznavanje i saradnja među rođacima ili istoprezimenjacima, odnosno prijateljima.
I na kraju da kažem da to uostalom i nije nikakav anahronizam, kako se u samoj inicijativi ponegde i poneko skorojevićki predstavlja i govori, već je naprotiv to potreba prvenstveno duhovne prirode, a ovi rodoslovi predstavljaju
mali doprinos otimanju od zaborava, korijena porijekla i tradicije onih koji danas žive i ostavljam ih u nasledstvo onima koji će doći poslije nas, sa željom da ne bude sve zaboravljeno.
Nadam se da ćemo makar deo životnih istina usvojen od naših predaka uspeti da prenesemo i svojim potomcima i budućim naraštajima koji nas budu nasleđivali, dosledno potvrđujući svoje vrline i duhovne vrednosti i čestitosti, kao što su to i oni neprestalno za nas činili.
Verujem da to ne čini nikome teret, već otvorenu knjigu, koju će ispravljati, dopunjavati i dopisivati i naši savremenici, generacije i naraštaji koji budu dolazili.
Onima koji u ovo ne veruju i ne poznaju svoju braću, sestre, stričeve i ostale bliske rođake i svoje srodnike, a nisu ni zainteresovani da za njih saznaju, verovatno će doći i to vreme da će pomoću DNK analiza u kojekakvim belosvetskim laboratorijama moći utvrđivati svoj identitet da bi saznali – dali potiču od ''Kraljevića Marka ili Muse Kesedžije''.
Ovu knjigu posvećujem svojim plemenicima, a posebno mlađim generacijama. Njima ostavljam u amanet da vode podatke o svojoj lozi, kako ona ne bi bila zaboravljena
Odškrinuta je zavesa prošlosti i dat nam je jedan od osnovnih odgovora našeg življenja: - Ko smo i od koga potičemo. Na nama je da kažemo i kakvi smo, a na nekima od vas je da nastavite ovo djelo.
Kamen temeljac je postavljen i on se nalazi pred vama.


Autor, Mirko Dušanov Raković

http://sphotos-b.ak.fbcdn.net/hphotos-ak-prn1/p480x480/558743_125411774318563_1692158967_n.jpg

UKRATKO O AUTORU

https://fbcdn-profile-a.akamaihd.net/hprofile-ak-snc7/c16.16.200.200/s160x160/485958_117522498440824_191729732_n.jpg

MIRKO RAKOVIĆ, rođen je 28.08.1950. godine, kao četvrto dete DUŠANA (Ivanova) RAKOVIĆA – od petoro djece koje je Dušan imao sa dve supruge: Stojom – sa kojom je imao kćer Blagu i Vidnom – koja je bila rodom od Bukilića, iz sela Požnja, iz srednje Morače, kod Kolašina, sa kojom je imao četvoro djece: Božidara (Boža) – koji je umro još kao malo dete, Blaža, Mirka i Milovana.

Rođen je na malenoj ziratnoj krčevini, u kući pored reke Ljuboviđe u selu Jabučnu, na putu koji vodi od Bijelog Polja preko Slijepač Mosta, Tomaševa, Pavina Polja, Kovrena i Vrulje – do Pljevalja.
U ono vreme, posle II. svetskog rata, bila je to, kao i mnoge druge, dosta siromašna, ali časna i poštena porodica, koja je služila za primer, kao jedna od najuglednijih i najpoštenijih porodica u ovom kraju.
Četiri razreda osnovne škole završio je u selu Jabučnu – kod učitelja Aleksandra (Leksa) Femića i bio jedan od najboljih njegovih učenika u tom četvorogodišnjem školovanju, a kojeg je učitelj uvek hvalio i isticao kao svog
najboljeg i najprimernijeg učenika.
Ostatak školovanja, do završetka osmog razreda, nastavio je u Tomaševu, gde je u više navrata bio pohvaljivan kao dobar i primeran učenik Tomaševske osmogodišnje škole.
Nakon završetka osmog razreda upisuje se u srednju trgovinsko – ugostiteljsku školu u Podgorici (ondašnjem Titogradu), gde sa najboljom ocenom stiče zvanje kvalifikovanog kuvara, poslastičara i konobara i dobija odlikovanje i priznanje od strane Titogradskih vlasti – posebno Predsednika opštine Titograd i njegovih saradnika, što mu stvara veliku ''odskočnu dasku'' za zaposlenje.
Još kao učenik na praksi, po raznim hotelima u Titogradu, a posebno po celom Crnogorskom primorju, od Ulcinja do Herceg Novog, biva zapažen kao izuzetno dobar stručnjak i vredan radnik, gde dobiva niz ponuda za posao i stalni radni odnos.
Kao takav, a kao momčić od svojih devetnajest godina dobiva ponudu od hotela ''Piva'' u Plužinama za stalno radno mesto šefa kuhinje – sa obezbeđenim stanom i znatno velikim ličnim dohotkom za to vreme, opredeljuje se za to radno mesto i odlazi u Plužine, gde se angažuje oko pokretanja rada nekoliko kuhinja u kafanama i restoranima u Plužinama, na Šćepan Polju, Brezni i Mratinju – gde otvara menzu i radnički restoran, jer u to vreme počinje izgradnja hidro-elektrane ''Mratinje''.
Nakon dve godine boravka i rada u Plužinama, dolazi neodložno vreme za odsluženje vojnog roka i odlazi na Somborski aerodrom, gde nakon mesec dana obuke, prelazi u dom JNA u Somboru za zamenika civilnog majstora – šefa kuhinje
i ostaje još sedamnajest meseci – do kraja vojnog roka.
Kao dobar i disciplinovan vojnik, izuzetno pozitivnih vrlina, kako u obuci tako i u veoma uspešnoj
organizaciji poslovanja u intendantskim poslovima, biva veoma zapažen i dobiva sve pohvale i priznanja, kao i orden od presednika Tita za vojničke vrline, te 1969 godine u Somborskom garnizonu – pod
komandom pukovnika Veljka Maškovića.
Po završetku vojne obaveze, vraća se u rodno mesto, sa namerom da nakon nekoliko dana odmora, produži dalje u Pivu, ali njegove planove zaustavlja Milisav Moračanin - direktor trgovinskog preduzeća '' BJELASICA'' iz Bijelog Polja, sa svojim saradnicima i nedozvoljava mu odlazak, već ga odmah prima na posao i angažuje za rukovodioca restorana ''COBEX'' na Slijepač Mostu – koji je radi takvog potrebnog kadra, njegovo otvaranje odložio za čitavih meses dana.
Za vreme četvorogodišnjeg rada u ''COBEX-u'' – Mirko Raković, vanredno stiče četvrtu diplomu – zvanje kvalifikovanog trgovca, nakon čega ga vrbuju predstavnici jedne Beogradske trgovinske organizacije ''BEOGRAD - PROMET'' i ubede da napusti ugostiteljstvo i pređe kod njih u trgovinu, što isti prihvata radi zaposlenja supruge i prelazi za poslovođu prodavnice u Bijelom Polju.

Nakon saznanja da je prešao u GG firmu – koja je u tom periodu bilo prvo privatno trgovinsko preduzeće na ovim prostorima, ubrzo napušta tu firmu i stekavši zvanje VK trgovca prelazi na rad u PIK ''BEČEJ'' – OOUR ''MLINSKA
INDUSTRIJA'' te sa suprugom Stevkom, seli se u Prijepolje, gde radi na otvaranju većeg broja maloprodajnih objekata na regionu južne Srbije i Crne Gore, radeći istovremeno na veleprodaji mlinskih proizvoda - kao predstavnik ovog preduzeća.
Vanredno studirajući, na višoj trgovinskoj školi ''Jezdimir Lović'' u Beogradu, stiče šestu diplomu i zvanje ekonomiste – ORGANIZATORA PRODAJE – nakon čega se, sa porodicom, iz Prijepolja seli u Bečej, gde preuzima sve radne obaveze od osam zaposlenih komercijalista koji su radili na komercijalnim poslovima za celu bivšu Jugoslaviju i vodi celokupnu prodaju mlinskih i pekarskih proizvoda za tri mlina kapaciteta 500 tona mlinskih proizvoda dnevno. Istovremeno radi i na izgradnji najsavremenije pekare u Vojvodini, kapaciteta 50 tona dnevne proizvodnje i prodaju ovih proizvoda
uvećava za 10 puta.
Odmah po dolasku u Bečej, brzo se uključuje u sve sfere privrednog, sportskog, kulturnog, zabavnog i društveno – političkog života. Kao sekretar i predsjednik kuglaškog kluba ''VOJVODINA'' u Bačkom Gradištu, bio je u više navrata, zatim predsjednik Opštinskog kuglaškog Saveza – Bečej, gde je 1989. godine organizovao Državno prvenstvo u kuglanju, na kojem je učestvovalo 73 kuglaška kluba iz cele bivše Jugoslavije. Bio je i član kuglaškog Saveza
Vojvodine – u četvorogodišnjem mandatu, a osnovao je i ženski kuglaški klub ''DEKO'' u Bačkom Gradištu. Od 1970 godine, pa sve do njenog raspada bio je član Komunističke Partije Jugoslavije, a osnivanjem Socijalističke Partije odmah se uključuje u istu za koju se trajno opredeljuje.
U dva mandata bio je odbornik u Skupštini Opštine Bečej i član Saveta Mesne Zajednice – Bačko Gradište, gde je uveliko doprineo uređivanju sela, telefonizaciji, gasifikaciji, asvaltiranju ulica, izgradnji doma zdravlja, kuglane, škole, pošte, dve kapele na seoskim grobljima, čišćenju i uređenju bunara i slično.
Penzionisan je krajem 1989. godine, od kada je i redovan član Saveza penzionera Vojvodine
Na izbornoj konferenciji Opštinskog SUBNOR-a Bečej dana 08. maja 2009. godine jednoglasno je izabran za predsednika Mesnog Odbora SUBNOR-a Bačko Gradište, kao i člana Presedništva SUBNOR-a Bečej.
Bio je izuzetno aktivan član Partije udruženih penzionera Srbije (PUPS), te je zbog njegovog angažovanja u toj Partiji stekao veliki ugled i poverenje većeg broja građana – penzionera, pa je na izbornoj konferenciji PUPSA održanoj 12.12.2009. godine jednoglasno izabran i za predsednika Mesnog Odbora PUPS- u Bačkom Gradištu.
Član je i zavičajnog udruženja ''Ostrog'', te aktivista Srpsko – Ruskog prijateljstva, veliki drug i prijatelj sa Ruskim ambasadorom Aleksandrom Kornjukovim i atašeom Aleksandrom Ivanovič u Beogradu, ali i većim brojem Ruskih prijatelja.
Dana 25. 01.2011. godine na inicijativnom sastanku Titovog unuka Joške Broza, na kojemu je učestvovao veći
broj građana Bečeja, Bačkog Petrovog sela, Bačkog Gradišta, Mileševa, Radičevića i Poljanice jednoglasno je predložen za člana predsedništva nove komunističke partije, a 20.02.2011. i za podpresednika iste.
Inicijator je i pokretač velikog broja druženja mnogih klubova i udruženja, kao i velikog broja susreta penzionera širom Vojvodine i Srbije, što je doprinelo očuvanju bratstva i jedinstva među svim narodima i narodnostima,
pa je zbog toga na veoma čestim druženjima uvek rado prihvaćen, viđen, poštovan i veoma cenjen gost.
Čovek velikog srca, veliki rodoljub, patriota i humanista, borac za pravdu, jednakost i ravnopravnost među
svim narodima, nastavljajući i čuvajući tradiciju svojih slavnih predaka, prema svojim mogućnostima uvek je spreman priteći u pomoć narodu, a što ga čini srećnim, zadovoljnim i ponosnim na svoja dela.
Kao aktivan član predsjedništva i predsjednik MO SUBNOR-a i MO PUPSa u Bačkom Gradištu, na redovnim godišnjim Skupštinama SUBNOR-a i PUPS-a održanim u Bačkom Gradištu dana 22.03.2011 i Bečeju dana 15.04.2011.godine, pored niza poklona i priznanja za svoj uspešan rad i doprinos, kako na očuvanju tradicija NOB, tako i na očuvanju zajedništva i sloge među narodima, dobio je priznanja i zahvalnice, kako od Opštinske, tako Republičke i Pokrajinske Organizacije SUBNOR-a Srbije i Vojvodine.
Za uspešan vid saradnje sa velikim brojem članova Saveza penzionera, kao i mnogim aktivima i klubovima žena i penzionera Vojvodine, gde je uvek drag i rado viđen gost, a kao veliki drug i prijatelj, takođe je dobio niz priznanja i zahvalnica.
Veliki je ljubitelj fotografije, čime je uveliko doprineo zbližavanju i očuvanju trajnih veza, poznanstvu, prijateljstvu, ljubavi i slozi ogromnog broja ljudi.
Poznat je kao najbrži fotograf na ovim prostorima, jer kvalitetne fotografije odmah uradi za nepuno
jedan minut, a interesantno je da iste radi i u pokretu dok upravlja svojim putničkim vozilom.
Njegove izuzetno kvalitetne fotografije svakodnevno se umnožavaju na velikom broju CD i DVD
kaseta širom Vojvodine, a za kvalitet i brzinu izrade fotografija u više navrata dobijao je više pohvala i priznanja, iako nije kvalifikovani fotograf – već samo veliki ljubitelj fotografije koju radi iz hobija.
Kao veliki rodoljub i patriota, uvek spreman da pomogne i pritekne u pomoć ekonomski ugroženom
stanovništvu svog sela u vidu besplatnog prevoza do grada Bečeja, zajedno sa svojim sinovima – profesionalnim taksistima, pojedine korumpirane i fašistički nastrojene opštinske strukture iz zavisti, pakosti i ljubomore, tako grubo kršeći sve moralne zakonske norme, akte i konvencije o ljudskim pravima, okomile su se na njega i njegovu porodicu,
otimajući i pljačkajući njegovu imovinu, zbog svog legalnog, ustavom zagarantovanog i uredno prijavljenog i registrovanog rada, a često i zbog pružanja humanitarne pomoći ugroženom stanovništvu, što ga je revoltiralo i
nateralo da pored knjige BRATSTVA RAKOVIĆI – od postanka do III. milenijuma (Rodoslovi), napiše i drugu knjigu -
SVEMIRSKI TAKSISTA i UTRTA PRAVDA, te argumentovano prikaže mnoga zlodela koja mu se protiv zakonito,
neosnovano i bezrazložno nameću i pripisuju.
Pored ZBIRKE PARTIZANSKIH PESAMA piše i kratki auto-biografski roman NA ŽIVOTNOM PUTU - kao četvrtu knjigu koja obuhvata samo najsitnije segmente i detalje iz veoma burnog, mukotrpnog i brzog autorovog življenja, isprepletenog raznoraznim događajima iz onih teških, burnih, kriznih, ali i srećnih vremena nastalih u drugoj polovini dvadesetog i prvoj polovini dvadeset prvog vijeka, to jest tokom čitavog tog perioda u kojemu je on živeo.
No i pored tog mukotrpnog življenja, raznih drugih zbivanja i događaja, svojim časnim i poštenim
dano-noćnim radom, uvek je nekako odolevao svim tim teškim iskušenjima i uspevao da na put dostojanstveno izvede i čitavu svoju porodicu, čuvajući svijetle tekovine njegovih predaka – da čovek ostane čovek i bude ne okaljana
obraza do zadnjeg trenutka svoga života.
Imajući u vidu sva ta zbivanja, ali i mnoge smicalice koje je doživljavao tokom celog svog života, ovo je zaista veoma kratak roman u vidu prisećanja koja samo asociraju na male i kratkoročne trenutke i događaje, o kojima bi se moglo napisati na stotine ovakvih romana, ali je autor sve to morao nekako drastično skratiti zbog svog kratkog vremena i dotaklog dna života, ali i započinjanja ovih pisanija u zrelim godinama
Zbog teške društveno-ekonomske situacije, nedostatka sopstvenih sredstava i loše materijalne i finansijske situacije, najverovatnije da ni ova knjiga neće ugledati svetlost dana pa zbog toga:
Moram skratit i teksta i slika
Jer bi knjiga bila prevelika,
Iako je ovaj život mali
Mesecima ljudi bi čitali.....

MOJA ŠKOLA ’’KRSTO RADOJEVIĆ’’
GODINA 1962.

Danas je šesti septembar.
Dečko rano poranio, obukao se, obuo, zgrabio svedočanstvo, pa brzo otišao dolje do Ljuboviđe da se umije hladnom i bistrom vodom, te preko mostića na Zelenom viru prešao na drugu stranu reke, da bi se dočepao makadamske džade, pa trčećim korakom za jedan sat došao do škole, kako bi među prvima zauzeo mesto u redu za upis.
Tog veoma lepog i sunčanog septembarskog jutra, već od sedam sati beše se ispred škole u dvorištu okupilo mnoštvo roditelja sa djecom.
Ponekom došao deda, a nekome baba, pa nastao veliki žagor, galama i smeh, a djeca jure, vrište i urlaju, pa se svi Tomaševci probudili i oštro reaguju zbog zavezanih konja, što se trzaju i razvaljuju njihove drvene ograde i lome već uveliko natrule parmake, koji inače i onako lako padaju i po najmanjem dodiru dečaka ili devojčica koji tuda prolaze igrajući se kakvom platnenom ili prtenom loptom.
U osam sati nastavnik Obrad, držeći pod mišku veliki šareni fudbal, naglo otvori široka drvena školska ulazna vrata, na koja nagrnu rulja, rušeći sve pred sobom,
Tu među njima bio je i mali žgoljavi, kratko ošišani Mirko Dujov, koji u toj neviđenoj gužvi i gundžuli iznenada i neočekivano dobi snažan udarac fudbalom u glavu.
Pomerio se malo udesno i stao češkati rukom iza uveta, kako bi video i zapamtio strelca.
Videla to i neka dugokosa lepojka Rosa pa se i ona polako gura i primiče dečaku da mu nešto kaže i kao sažaljevajući se informiše od koga je stigao udarac.
O, znaš li ti jadniče od koga dobi taj pogodak ?
Priđi malo bliže prema meni da te poljubim, kada si tako hrabar i ponosan !
Ja te danas prvi put vidim, ali si mi veoma simpatičan pa mi se mnogo dopadaš !
Hajde molim te da se upoznamo i malo nasamo popričamo !
Vidim da držiš neko svedočanstvo, kao i ja i da hoćeš da se upišeš u peti!
Želim da budem sa tobom u istom odelenju – ja sam Rosa !
Živim u onom brdu oko sat vremena hoda odavde !
Eno tamo gore ispod one velike stijene !
Ja sam danas prvi put u ovom gradiću, pa ne znam hoću li imati društva do kuće !
Možda ćeš me moći ponekad i ti donekle ispratiti !
E, baš si mi tako sladak mladiću !
A sada moram da idem – završi Rosa ispovedanje i zbrisa u zbornicu da se upiše.
A mladić ?
Ostao sam, naslonjen na zid jedne učionice, nekako zatečen njenim pitanjima.
U glavi vrzmaju misli – ko je ta Rosa ?
Kako je tako lepa i prijatna ?
U kojem će biti odelenju ?
Hoću li makar to nekako saznati ?
Nema više gužve – ući ću i ja u zbornicu. Znam da je još tamo i krećem k vratima.
A, evo je – izlazi !
Ja sam u peto jedan !
Zapamti – peto jedan i gledaj da budemo zajedno !
Ja moram hitno da idem – čeka me mama tamo kod Gileve prodavnice !
Ćao momče – ćao i vidimo se sjutra u petom jedan.
Tako se momak za samo pet minuta posle toga upisa u – odelenje peto jedan.
Čitavim putem, sve do Maine Gore razmišljao je samo - o lepoj Rosi.
Celu tu veče u njegovoj dečačkoj glavici vrzmala se samo jedna misao – lepa Rosa sadugom kosom, ispod one velike kamene grede, na sat hoda od malog gradića.
I tako posle one nekako duge iviše ne prospavane noći, ponovo osvanu lep, veoma topao i sunčanseptembarski dan.
Ustao i dečačić tog jutra dostarano, brzo navukao suknene pantalone i žuti vuneni đžemperić - dugihpocepanih
rukava, pa hitro na noge navukao svoje vunene ćarape i nazuo kožne opanke isprepletenekožnim vrnčanicama i oputom, pa hitro požurio Zelenom viru, da se preko drvenihvrljika dočepa desne obale i prašinjave makadamske džade, pa žureći preko Gologbrijega, Vučjeg potoka i Mirove luke, nekim skoro trčećim korakom stigne dosvoje nove Tomaševske osmogodišnje škole, da tamo uči i nešto nauči.
Stigao je tako neštopre osam časova, uleteo kroz veliku otvorenu školsku drvenu kapiju i zastaoispred kamenih stepenica u velikom školskom dvorištu.
Beše se tu okupilo još stotinakdečaka i devojčica pa uz veliki žagor, buku i jurnjavu čekaju školsko zvono i
ulazak u učionice, kako bi se što pre dočepali drvenih klupa i zauzeli svojuodgovarajuću poziciju u novim učionicama.
Skoro istovremeno sa svih strana pristižugrupe i grupice novih đaka, razdraganih dečaka i devojčica pa tako pune školskodvorište
A dole na desnoj strani rekeLjuboviđe okupio se poveći broj dečice i čeka pomoć oko prelaza preko većeg drvenogmosta koji se kod svakog prelaza nekog deteta nekako njiše i ljulja, kaovisibaba na blagom povetarcu.
Mada ispod tih vitkih, pomalo natrulih bukovih i grabovih vrljika tečeduboka i brza reka, samo oni najhrabriji, smeli, odvažni i neustrašivi dečaciprelaze na levu obalu i nakon nekoliko desetina koraka dočepaju se školskogdvorišta i mešajući se među ostale đake brzo se gube iz vidika njihovih, pomaloneodlučnih i plašljivih drugara i drugarica.
A Mirko, naslonjen na debeliškolski zid, blizu ulaznih stepenica, nekako zabezeknuto, ali i radoznalo buljidole prema mostu i nekim tužnim pogledom prati događaje i zbivanja.
Eno i Rose !
Prepoznao je po njenom vatrenompokretu i belom vunenom džemperiću, koji je juče prilikom njenog upisa u petirazred krasio njen vitki stas.
U levoj ruci drži vunenutorbičicu sa knjigama, a desmom maše u pravcu škole tražeći pomoć za prelaz.
Znam - treba joj malohrabrosti i podrške, samo makar na nekoliko dana – dok se oslobodi.
Zato se i dečak Mirko, kao oparen dade u brzujurnjavu dole prema Ljuboviđi – da pruži pomoć.
Hej ti maleni !
Dali je to moguće da si to ti – onaj malijučešnji ?
Da đevojko, da... to sam ja –onaj mali iz sela Jabučna.
E dragi moj !
Više me nije strah !
Prelazim tamo preko, a ti samo tamo stoj, alime i spasi ako mi mrkne svest i padnem u vodu – poviknu Rosa umerenijim, ali i nekakoslobodnijim glasom.
Brzo i hitro zakorači na vrljike i u tren oka se nađe na levu obalu Ljuboviđe, a onda skakutajući sanoge na nogu, preko školskog dvorišta, utrča u već otvorenu školu i ulete uučionicu peto jedan, zauzimajući klupu ispred same katedre – prvu isprednastavničkog stola.
U istuučionicu za njom uđe i Mirko, pa gleda i razgleda na sve strane - gde da sedne?
Skoči i Rosa iz svoje stolice, hitro gadohvati za ruku i povuče u svoju klupu, u kojoj ostade sve dozavršetka petograzreda, često se sećajući i njenih umiljatih reči – ’’Evo momčiću, sedi ovde,tu je tvoje mesto,
pred očima nastavnika ’’.

MAŠTANJE O MALOM GRADIĆU
GODINA 1961.

Na visokoj planini Bjelasici, čuvajući stado ovaca, pa gledajući u daljini svoje voljeno selo mislio je Mirko i na osnovnu školu, na svog učitelja Leksa, na onu zasađenu lipu, kao i na završeni četvrti razred, ali je stalno maštao i o malom gradiću Tomaševu u kojem će nastaviti dalje školovanje, pa tako brzo prohuja i ono toplo leto 1961. godine.
Te jeseni i mali Milovan postade đak prvak u toj maloj Jabučkoj seoskoj školici, Blažo završi školovanje, a Mirko, svoje svakodnevno putovanje uz vrletne Jabučke ambise zameni onom nešto širom makadamskom džadom od Jabučkog broda do tog najmanjeg Crnogorskog gradića Tomaševa u kojem beše izgrađena veoma lepa osmogodišnja škola u kojoj se okupi više od trista đaka sa ovog šireg područja, sinova i kćeri ovih časnih i dostojanstvenih Crnogorskih gorštaka, gde je bilo i đaka pešaka, željnih znanja i nauke, a koji svakodnevno prevaljivahu i po dvadesetak kilometara.
Bješe to za Mirka ujedno i prilika da se oslobodi malene Jabučke četvorogodišnje školice, učitelja Leksa i onog lijepog zelenog uzvišenja sa malenim brežuljkom, na kojem ostade ona lipa koju svojim rukama zasadih, a
koja zamijeni jednu staru osamdeseto godišnju staricu – Bulicu Čuljković, koja je sa tog istog malenog breščića, gotovo svakih sat vremena, gledajući napred u sive vrhove planine Bjelasice, nama đacima umesto školskog zvona, tužno i žalosno pojila neku njenu užasnu malenu naricaljku, od koje nam je zastajao dah, a krv se ledila u petnim žilama.
Bilo je to jezivo dozivanje njenog brata kojeg ubiše Mirovi četnici 1942. godine, ni kriva ni dužna, pred njenim očima, kod ovaca – gore na Bjelasici.
Njena omalena kućica čakmara bila je neposredno pored škole, a kućni ulaz okrenut pravo prema tom mestu, tako da se ni jednog momenta nije mogao izbjeći taj pogled na Bjelasicu, a njene bratske rane nikada se nisu mogle zaceliti niti zarasti ni čitavih pedeset godina nakon tog užasnog događaja.
Zato bi baba Bulica svakoga jutra u osam časova iz sveg glasa vikala i započinjala svoju tužnu i jadnu molitvu;
Ooooooooooo Novicaaaa !
Oooooovamo, povrati ovce ovamoooo !
Eto ga etooooo –Gigoje bijesni!
Ubi te Gigojeeee bijesniiiiii !
Bjež’ Nole – ovamooooo, ovamooooo !
Ooooooo Gigoje bijesni !
Platit ćeš, platit Gigoje bijesni – ooooooooo !
Oooo moj Noleeee – rane mojeeee...
Ali ni malom Mirku i pored zamene mesta i škole nebi baš sve potaman
Nova sredina, novo društvo, novi običaji, nove obaveze, nova škola....
A šta ispred škole ?
Veliko ravno dvorište – sa velikom spomen bistom, koja odmah bode oči ovom mališanu, diže mu kosu na glavi i podsjeća na, doduše ne zapamćena, ali strašna vremena.
Da, da - u neposrednoj blizini tog dvorišta, tokom NOR-a 15.12.1942, godine, četnički koljači Pavla Đurišića i Mira Sošića zverski su ubili mog rođenog strica Veljka, takođe ni krivog ni dužnog, (ali o tome sada nebih mnogo pisao,
jer ću o tome dosta napisati kasnije u jednoj mojoj knjizi na čitavih hiljadu stranica ’’BRATSTVA RAKOVIĆI’’, ali i jednoj drugoj ZBIRCI PARTIZANSKIH PESAMA, na više od sedam stotina strana, u kojoj ću detaljnije opisati njegovo
stradanje, muke i torture koje su mu nanosile sluge fašističke).

PRED ŠKOLU SAM LIPU ZASADIO
GODINA 1960.

Smanji se i proredi stado ujakovo, pocrkaše ovce, ovnovi i jaganjci, a Vidna I Dujo nekako skršeni i utučeni onim velikim jadom i nevoljom koja ih snađe i zadesi ove ljute, vetrovite, veoma snežne i nezapamćeno hladne zime, samo ćute i misle u sebi, kako da se izvuku i nađu nekog opravdanja kod Sava, koji će verovatno krajem meseca marta ili poćetkom aprila doći da vidi svoje stado i da neki predlog; - šta činiti dalje, a i ne sluteći šta se sve zbilo i desilo i kakva ga je sudba i nevolja zadesila ove opake zime u ova dva zadnja strašna meseca.
Samo su gladna djeca s vremena na vreme prekidala njihove misli, tražeći nešto za hranu, da malo utole glad i da se spreme za školu, nakon čitave tri nedelje zimskog raspusta, koji ih beše zaista veoma mnogo obradovao, jer čitavog tog užasnog i lošeg vremena bar velike snežne namete i smetove, visoke i do dva metra, nisu morali gaziti, mada im ni sanke, koje im napravi Dujo od nekih starih hrastovih dasaka, tih dana nisu mnogo mogle pomoći, jer bi se, na zaleđenom snijegu ispod njih često izmicale, pa velikom brzinom nastavljale jurnjavu niz veoma strme livade, dole prema kući Dragovoj.
Za njima su onda i djeca galopirala, nekada i po stotinak metara, da bi ih dostigli ili, prilikom njihovog zastavljanja u nekom gustom i trnovitom žbunu, onako ljutito i besno dograbili, kao da hoće da ih potpuno skrše, raskuju i unište.
Ali i posle one višednevne snežne vejavice, koju smo svi zvali ’’babini jarci’’, najednom žestoko sinu jarko sunašce i za samo nedelju dana nestade onog velikog belog zaleđenog pokrivača, preko kojeg su se djeca po ceo dan valjala ili kotrljala niz one vrleti od kuće Marine, pa sve dole do ledene Ljuboviđe, preko koje su vukući za sobom one
drvene sanke, svakog časa pretrčavala i izlijetala gore na Darinčin proplanak iznad džade.
Ubrzo i obale Ljuboviđe dobiše neko šarenilo od bezbroj onih belh cvetova visibabe i plavih kaćunica, između kojih je s vremena na vreme promakla poneka siva ili crna veverica, vitlajući dugim repom, da bi se najzad dočepala onih velikih hrastovih krošanja, onamo na Dujovom prlu.
Živahna dečica su ponekad jurila za njima, s velikim ljeskovim motkama ili onim dugačkim belim prutom od Dujove udice, misleći od žira da su lešnici, te da bi se nekako dokopali i veverici oteli bar jedan suvi, ali pomalo natruli lešnik, s kojim bi kasnije vodili žestoku borbu, ko će ga skrcati i kome će taj plen definitivno pripasti, čuvajući ga istovremeno do sledećeg dana, kao da su našli neki veliki grumen zlata ili neki veoma vredan dragulj.
A onda bi posle mirnog i dubokog sna, ujutru rano ustali te bi Blažo pregazio Ljuboviđu, pa džadom u Šaoviće, a Mirko navukao neke prtene čakšire i vuneni poderani džemperčić, obojen u džibri ili karaboji, brzo preko vunenih čarapa nazuo kožne opanke sa vrnčanicama, koje mu tata jesenas napravi od onog šarenog svinjčeta, koje je čitavu godinu hranio žirom ili koprivama, kako bi mogao prehraniti svoju porodicu i tako prezimio onu dugu, hladnu, snežnu i vetrovitu zimu.
Brzo bi u svojoj malenoj vunenoj tkanoj šarenoj torbičici sa dugačkim povrazom, ugurao onu malenu, drvenom
daščicom uokvirenu tablu, koja mu je bila majka znanja, jer je na njoj, malim parčetom neke bele mekane pločice, koju bi doneo sa velikog prla, ili uzvadio dole iz Ljuboviđe, sve beležio i tako učio i sticao svoje dragoceno znanje, jer nije bilo novaca da kupi neku svesku i olovku iz koje bi se mogla neka lekcija efikasnije naučiti.
Tako bi u tren oka izleteo iz one malene čakmare, pa povrh česme i malene krčevinice, obrasle poleglom suvom
papratinom, u tili čas nestajao gore u Retkovine, pentrajući se uzbrdo, trčećim korakom, kao da ga gone vukovi, ubrzo stizao do Marine krčevine, pa bi onda iz te velike i strašne hrastove šumetine izleteo na Rajkovu strmu livadu, preko
koje bi najzad stigao do škole, u koju je jureći ulijetao, izvinjavajući se učitelju zbog skoro svakodnevnog kašnjenja, ali je to Lekso nekako olako i bez pogovora prihvatao, imajući puno razumevanje u veoma naporno putovanje ovog mališana i dosta veliku daljinu od preko tri kilometra od Ljuboviđe do škole, a ta tri kilometra uz veliko brdo
nije bilo baš lako preći, a da ne padne poneka kap znoja sa čela bilo kog putnika, đaka ili čobanina.
Ali i tog sunčanog jutra i Lekso nekako beše posebno raspoložen, nasmejan i spreman za šalu i neka dodatna
pitanja.
Ej ti moj najbolji đače pešače !
Pa đe si ti danas do ovog doba ?
Da nisi možda sa ocem njivu orao ?
Znaš li ti da je sada već prošlo devet sati, a trebao si ovde biti najkasnije u osam !
E ’ajde đače sedni, malo se odmori pa da odgovaraš, da viđu šta si naučio !
Mali umorni dečak, sedajući nekako postiđen iza svoje klupe, tek tada shvati da je učiteljeva kritika sasvim opravdana, ali se i uplaši nekih posledica, pa nekako hladnim i skamenjenim pogledom pogleda svog učitelja, kao
da traži od njega neko sažaljenje i razumevanje, misleći pri tom i na one svakodnevne opasnosti koje su ga svakodnevno pratile od kuće do škole.
Šta ako porani još ranije ?
U velikoj gustoj i pustoj šumetini i gladnih vukova ima.
Šta ako natrči na neki vučji čopor ?
Šta ako ga napadnu i pojedu u tim ranim jutarnjim satima ?
Goloruki dečak teško da bi se od njih mogao odbraniti...
Dok đak tako razmišlja, učitelj Lekso uzeo svoj veliki školski dnevnik, pa nešto kao bajagi lista i u sebi broji i sabira, a krišom posmatra malenog tek pridošlog treće razrednika, pa odjednom iznenada ustade i skoči iza stola,
pogleda kroz prozor i poče sam sa sobom komentarisati.
O kako je napolju lepo vreme !
Tako lepo sunce greje - zime više nema !
Proleće – došlo je pravo proleće !
Moram i ja nešto kući uraditi, da pomognem mojoj babi !
E dečice moja draga !
Vidite li ovog zakasnelog ?
Nemojte mi zameriti ako i ja ovih dana budem malo kasnio kao i on.
Vi se nemojte zbog toga ljutiti, moram nešto i kući uraditi pre nego ovamo dođem.
A ti zakasneli ?
Šta bi ti mogao na to da mi odgovoriš ?
Postavi učitelj pitanje i blago se nasmeši, nekako znatiželjno očekujući odgovor na postavljeno pitanje đaku.
Skočivši iza klupe na noge lagane, a nekako ohrabren, slušajući njegovo predhodno razmišljenje i komentare stade mu đak odgovarati na postavljeno pitanje.
Dragi moj druže učitelju !
Da bi mi seljaci mogli opstati i preživeti na ovim našim prostorima, pre svega moramo obraditi ova naša ziratna imanja.
Ko ima malo njive, treba najpre upregnuti konje i volove, te izvući ono malo đubreta, rasturiti to đubrivo po
njivi i nađubriti ziratnu njivicu, pa sve to zaorati da bi njiva bila rodna i da na njoj makar nešto rodi.
Onda moj dragi učitelju, njivu treba uzorati, pa busenje usitniti i kakvom drvenom ljesom il’ drljačom podrljati, zemlju izravnati, pa ponešto zasejati i seme pokriti da nikne, a onda ako je posejano povrće, sledi plevljenje trave i nekoliko puta kopanje dok za berbu doraste, što znači da dosta toga treba da se radi da bi neka porodica time mogla da se sladi.
No dragi moj učitelju, ako je njiva zasejana nekim strnim žitom, ko naprimer raži, jećmom, heldom, ovsem, il’ možda jarom pšenicom, tu motike neće trebati, nego srp pa žneti i u snopove vezati, pa njih u krstine metati, pa onda upregnuti konje i magarce, te na gumnu ovrći, žito nekoliko puta na vetru ovejati, pa dobro osušiti, u vrećama pokupiti, pa poneti u neku vodenicu da se samelje i tako dođemo do malo brašna za neku pogaču, koju treba mlakom vodom umesiti, ako ima soli, obavezno posoliti pa ispeći i jesti onako vruću, a može i hladnu sa malo mleka, sira ili kajmaka, naravno ako ga neko ima, a ako nema može i onako suvo, samo glad da se utoli.
Eto tako moj dragi učo opstaju mnoge naše porodice u ovim teškim i surovim posleratnim vremenima, jer u ovim našim pustim selima uglavnom žive sve seljaci, koji nemaju ni plate ni penzije, niti bilo kakvih socijalnih primanja, nego žive od neke kravice, koze ili ovčice, ako je ko ima, jer je ona kao majka svima, kako starim tako i mladima.
Slušajuć ovo ućitelj Lekso učionicom zaigra kolo Crnogorsko.
Čujeteli ovo draga đeco moja !
Pa ovo je pravo predavanje i životna škola !
Bravo ti ga moj Mirašu, ti si zaista neki fenomen !
Održao si pravu lekciju svima nama, baš da se ovog sećamo i kada ovi tvoji drugovi budu odrasli, a tebi evo zaključujem sve petice do kraja godine i želim ti da samo tako nastaviš od naredne jeseni i u Šaoviće i budeš i tamo, kao i ovde jedan od najboljih đaka, a onda ako bog da i kakav fakultet završiš.
Zaista sam bio impresioniran tvojim izlaganjem, a video sam i svi drugi đaci, koji su te tako oduševljeno pratili i znatiželjno gledali !
Hajde molim te, još im nešto ispričaj neka nauče kako se od deteta čovek postaje.
E moj dragi učitelju !
Od priče nema nikakve vajde, no treba malo zasukat’ rukave, raditi i ža život zaraditi.
Eto vidite, oko naše škole svuda korov raste !
Na sve strane trnje i kamenje !
Hajde da to sutra malo očistimo i poneku sadnicu ovde zasadimo.
Da svi donesemo neku voćku ili kakvu drugu korisnu sadnicu, da nas kasnije seća na dečje dane i đačko vrijeme iz najlepših školskih dana ove naše Jabučke osnovne škole.
Slažemo se ! Slažemo se ! Slažemo se - svi u jedan glas povikaše đaci.
Hoćemo ! Hoćemo ! Hočemo ! - E svaka ti čas !
Bićeš pravi gazda i domaćin – reče učitelj, zadovoljno trljajuć dlanove.
A toga utorka svi doneli alat i poneku voćkicu; Neko višnju – neko trešnju, neko šljivu – neko džanariku, neko krušku, a neko jabuku. Ja doneo jednu vitku lipu, jer nisam imao nikakvu drugu voćku – onu koju sam video prošle godine, čuvajuči krave tamo daleko u Retkovine, pored Suvog potoka, kod onog Golog brijega, ispred Vučjeg potoka, koja je rasla gore u onoj vrletnoj strančini, kao jedno jedinstveno i najdragocenije stablo u ovoj šumi iznad reke Ljuboviđe.
Takvo drvo nije raslo niđe u ovim vrletnim i krševitim krajevima, pa je stoga to bila i sama atrakcija, kakvo je to čudesno drvo, lijesci slično, ali na njega lešnici ne rađaju, nego samo lišće i mirisni cvetovi koje svakog avgusta meseca beru meštani ovog sela i mnoga okolna domaćinstva uživajući u slatkom i mirisnom lipovom čaju.
Tu tada malenu vitku stabljiku, a danas ogromnu lipu, ispod koje se na klupama pored velikog drvenog stola, odmaraju mnogi putnici namernici, uživajući u njenim mirisnim čarima i debeloj hladovini, u dvorištu te Jabučke osnovne škole, one davne 1960, godine lično zasadi jedan njen vredni đak, današnji stanovnik Bačke ravnice - jedan Bačko Gradištanac, koji samo povremeno za vreme toplih i sunčanih letnjih dana, otputuje tamo daleko, obavezno poseti i vidi ovo ogromno rascvetalo i mirisno stablo, sećajući se onih prvih školskih dana, svog voljenog učitelja Aleksandra
(Leksa) i svojih najdražih prvih školskih drugova – đaka.

UZ FRULICU ZA STADOM OVACA
GODINA 1959.

Ova zima bijaše duga i hladna. Žestoki mrazevi harali su i gorom i vodom. I Dujo je imao dodatnih troškova oko ishrane stoke jer je u oktobru, pošto je stradao Zekonja kupio vočića Dugonju, da malo pomogne ostarelom Jablonji, koji od starosti bijaše već na samom izmaku snage.
Trebalo je već u rano proleće zemlju uzorati i sve žitarice zasejati, a Jablonja iznemogao te mu je zato bila potrebna pomoć i pojačanje.
Seno koje je Dujo jesenas dovukao na saone, gore iz Duge njive, bijaše već na samom izmaku, pa je stoga morao svakodnevno, po onim žestokim mrazevima, jakim vejavicama i vjetrini sa kosijerom ispod miške ići gore iznad Zelenog vira da useče malo brsta kravi i volovima da brste i nekako preguraju još čitavi mesec dana do zelene trave.
Ta ista nevolja naterala i Sava, pa došao direkno iz Titograda, kod Duja da mu spašava stado, koje je bilo kod njegovih rođaka daleko gore u Gornjoj Morači.
I Vidna se obradovala svom bratu, pa decu oterala u malu sobicu i sve ostavila po strani, samo da ga dočeka i
lijepo ugosti, jer je to bio njegov prvi dolazak kod nje, nakon više od trideset godina, i onog dana kada su morali po sili prilika napustiti Vitomiricu i bežati u Dragovića Polje, gde je ona tu srela i Duja i odmah sa njim započela nov zajednički i bračni život, preselivši se u Kolašin, a odmah potom i u selo Tustvo, da bi se odatle veoma brzo ponovo preselili dole u Jabučino na onu Jovanovu lazinu pored Ljuboviđe, koju krčenjem okolne šume pretvoriše u prostranu krčevinu na kojoj napraviše i ovu omanju čakmaricu sa portikom i dva sobička iznad omalene kamene izbice sa dubokim trapom, koji je u vreme zimskih, ali i ljetnjih meseci bivao stecište velikih repatih pacovčina.
Ispekla ona nekoliko krompirića, onako sa ljuskom u rerni onog zagrejanog crnog limenog šporetića smeštenog u spavaćoj sobici, koji zameni onu okruglu furunicu napravljenu od malog burenceta koje donese nabujala i mutna Ljuboviđa i zaglavi u lomove, negde tu pokraj Zelenog vira, pa iz kačice izvadila malo tvrdog sira, te pozvala zeta i šuraka na zajedničku večeru, na kojoj Savo uze glavnu reč i odmah, kao s neba u rebra pređe na konkrentnu stvar.
Znaš šta zete i sestro moja !
Milo mi je što danas dođoh kod vas da vas malo vidim i poželim vam svu sreću !
Viđu da vi je bog dao ova tri đetića i nek su vi živa i zdrava, pa neka vas malo i poslušaju, da vam barem malo vode donesu i goveda pripaze.
No evo i ja dođoh kod vas da ve zamolim da mi nešto pomognete i da me spasite velje muke i nevolje.
Imadoh tamo u Morači fini buljuk od pedesetak brava, no mi ovi rođaci nemadoše dosta sijena, te mi ih juče dognaše u Masline, a ja nemam s njima kud pa dođoh do vas da odmah idete sa mnom i da ih dognate tu kod vas, makar na godinu – dve dok se nekako ne snađem.
Ostale su da bleje - zatvorene u jednoj baraci, a ja i Milena ne znamo ni kako da ih nahranimo, sve i da imamo
sijena, jer nikada nijesmo ovcama ništa davali !
Ti ćeš se zete do tamo nekako prebaciti, a otuda dovde nema više od sto dvadeset kilometara, pa ćeš ih ti, napasajući ih usputno doćerati za jedno tri – četiri dana, ali mi dobro pazi na jagnjad da se usput neđe ne pogube.
Ima ih trideset i troje.
Ako koje usput zapre, nađi neku korpu pa ih uprti dok se oporave i krenu.
E bogomi Dujo, moraš ujutru u cik zore trčati tamo do Podgorice da doćeraš te ovce ovamo dok nisu pocrkale – hitro skoči Vidna na noge lagane, a sva nekako kao heppy i srećna što će uskoro ispred svoje kuće ugledati toliko i tako veliko stado ovaca.
Vala mi je baš milo što će se svi tako silno iznenaditi i čuditi odakle nama odjednom toliko ovaca pred kućom,
kad nije imao za šta ni pas da nas ugrize – nastavi Vidna sa svojim fantazijama.
Nek svi misle da smo ih dobili na nekoj lutriji !
A šta ćemo im davati da jedu – priupita je Dujo nekako kao začuđen njenim tako drskim postupcima i ponašanjem.
Pa neka pasu travu tamo po Retkovinama i Mainoj gori.
Bar trave ima u izobilju.
Ne Vidna – ne pitam te za ljeto nego za zimu.
Pa vidiš li kolike su oko nas te šumetine, pa ćeš ljetos ukresati malo lista, te ćemo ih prehraniti kao i ova goveda što sada svaki dan brste po Retkovinama i Mainoj gori.
A ko će da ih čuva ?
Pa ova naša đečina, mogu ih po vas dan čuvati kada se vrate iz škole.
A ujutru Vidna, ujutru – ko će ih čuvati ujutru dok đeca dođu iz škole ?
Pa Dujo ti – ko će drugi nego ti !
No ima tu dolje kraj Ljuboviđe jedna zova, pa kad oni ujutru odu u školu, a ti im napravi po jednu sviralu, pa će oni svirajući uz frulicu ovce sa velikim zadovoljstvom čuvati, ali će i one mirovati kad začuju sviralu.
Ja znam da im gore u Morači niko nije umijo niti znao zasvirati, pa im one stoga nisu ni mirovale.
Pa dobro, dobro Vidna neka bude tako kako ti kažeš, a ja ću onda poraniti rano ujutru da idem sa Savom i da ih
doćeram, pa neka i one brste ove dvije-tri neđelje dok počne trava rasti – složi se Dujo i zaključi da mu više od priče i odupiranja neće biti nikakve vajde niti bilo kakve pomoći, pa reši da ode malo i dole na jug do beloga grada Titograda i onoga polja Ćemovskoga.
Čim su prvi petlovi jutro najavili ustali su zet i šurak, pa polako pešaka dole niz džadu do glavnog puta, te onda
auto stopom i svojim tabanovićima do Podgorice, a četvrti dan u prvom sumraku nastade prava vriska, huka, buka i jurnjava po lugu Darinkinom, gde je Dujo hvatao ovce i jaganjce pa prenosio preko Ljuboviđe, kako bi ih doterao do svoje čakmare i tako obradovao suprugu, a deci na vrat navalio čitavi buljuk ovaca, da svakodnevno jure za njima preko Retkovina, Suvog i Vučjeg potoka, tako da su ovce pasle brda i useke – od Mirova luga do Zekić rijeke.
Taj poveći buljuk ovaca u ljetnjim danima, za vreme školskog raspusta, daleko od svoje kuće, čuvao je i Mirko gore po planini Bjelasici, sa koje je gled’o dolje Mojkovačko ravno polje, gledo Polja i Podbišće i voljeno selo svoje.
Tuda više nije trebalo ni nakovanja ni kose, jer su one sve opasle, pa i metiljavu travu od koje su kasnije, samim početkom naredne godine sve stradale i životom platile
Dujo ih je sa mališanima svakodnevno za repove vukao niz obronke i strmu padinu, dolje do male šumice i Ljuboviđe – gde su se njima do proleća hranili vukovi, jastrebovi i gavrani i tako preživljavali one hladne, tmurne i sniježne zimske dane.
I po suncu i po kiši, po oluji i po zimi, bila je to zaista ’’velika zabava’’ za male čobane, koji su svakodnevno i gladni i žedni jurili za njima svirajući uz frulice, koje im Dujo zaista napravi po Vidninom predlogu, od one zove što je
rasla ispod njive na obali reke Ljuboviđe.

DEVET ĐAKA
U ČETIRI KLUPE

Poslije onog prvog očevog ispraćaja preko Retkovina i upoznavanja sa učiteljem Leksom, koji doduše na našu prvu
pojavu i prijavu za upis u školu ne beše baš oduševljen, našom pojavom iz razloga: mala škola pet sa pet, sa jednim malenim sobičkom u kojem su utrpane četiri klupe za četiri razdeda, ipak sam na veliko očevo insistiranje i molbu,
a na moju veliku sreću, radost i zadovoljstvo nekako uspeo da se utrpam, upišem
i postanem đak – prvak.
U prvom momentu novi pridošlica i nije bio baš poželjan i dobro došao jer je bio jedini đak prvak, dok su u drugom
razredu već bila dva đaka, a u trećem i četvrtom po tri, čime je škola nekako imala pun kapacitet, pa se stoga ovaj đak prvak negde morao ugurati u nekoj klupi i dobro stisnuti ono drugo dvoje, tako da tu između redova više nije
mogao proći ni sam učitelj.
Pored nas sedam momčića, tu behu i dve ljupke devojčice, pa Lekso poče dugo razmišljati, trljajući nos i uši, gde i
kako da smesti malog prvaka.
Najednom iznenada, kao oparen skoči, potapša malenog po ramenu, a onda pomilova i one dve devojčice, pa između njih smesti i tog njihovog malenog novog drugara.
Doduše one odmah prihvatiše malenog ljubimca iako su bile u različitim razredima i različitih godina starosti, jer
su ga obadve poznavale i igrale se sa njim, prilikom dolaska sa svojim mamama dole u donje Jabučino kod babe Vidne.
Dobro su one upamtile i one ljubazne reči svojih mama koje su tražile da se malo poigraju i prihvate mirnog i
ljubaznog malenog dečačića – uvek spremnog za igru i maženje.
E Vidna moja – daj mi ga bogoti malo da ga pomazim i da se malo s njime poigram.
E vala ’oću – evo ti ga na, pa ga mazi do mile volje.
Ja ti ga vala ne branim no mislim da je bolje da ga držiš ti nego Blažo, jer se stalno pogani nešto koškaju i svađaju, a ovako kad ga neko privati uvek je tako miran i nasmejan, kao da je bio veliki pa se podmladio i pođetinjio, no se bojim da se ne razmazi pa mu nešto ne ostane u krvi da se mazi kad veliki poraste – dodavala bi uvek Vidna obrazlagajući njenim dragim gošćama njegov karakter i želju za nežnošću i maženje.
Školski dani su tako prolazili, a jadni učitelj Lekso bivao na sve većim mukama.
Kako učiti svu tu djecu, sva četiri razreda u jednoj učionici - jednom malenom sobičku.
Kako i kojem postaviti neko pitanje, a da sva djeca iz drugih razreda budu mirna, staložena i slušaju predavanja, kako ona iz nižih, tako i ona iz viših razreda.
Šta ako sledeće godine dođe više od troje djece u prvi razred, ili možda ne dođe ni jedno, a ono troje završi
četvrti i odu dalje ili ostanu da žive kod svojih roditelja tu u Jabučinu da rade imanje ili goveda čuvaju.
Hoće li se i njegova plata povećati ili smanjiti – ukoliko ne ispuni svoje prosvetne planove i zacrtane ciljeve.
Trudio se tako Lekso da svakome udovolji, toliko koliko je mogao, pa je stoga i svojim đacima nekako maksimalno udovoljavao da ih malo pusti ispred škole da se malo nestašna đečurlija po dvorištu igraju, dok on ispituje neko dete ili mu pregleda zadatke iz nekog drugog razreda.
Nije mu ni bilo lako – ćetiri razreda u četiri klupe u jednoj učionici četiri sa četiri.
Velike brige, muke i nevolje učitelja Leksa, deca su nekako međusobno sa sažaljenjem i velikom dozom razumevanja prihvatala, pa je i on svakodnevno na neki način želeo da im se oduži i da im se zahvali, bez obzira na pojedine
nestašluke bezbrižne dečice.
Znala su i deca ponekada u školu zakasniti, izmorena popodnevnom jurnjavom za stadima koza ili ovaca pa bi
ujutru nastavljala bezbrižan dremež, leškarenje i spavanje, ali je Lekso za takve stvari uvek nalazio opravdanje.
Jadna moja mala dečica !
Slatko zaspala pa malo zakasnila !
Ali neka – treba malo i odspavati !
Sve će ona naučiti i sebe opravdati !
Nije škola zec – pa neće pobeći !
Dobra su to i vrijedna dečica !
Poznajem ja sve njihove roditelje, iako stanujem i živim daleko odavde !
Znam i ja ponekad malo pridocniti, te se onda dadem u trku uz Cerovo pa me bogomi sretne i poneki seljak i misli da sam pošandrco !
Šta je to sa tobom učitelju ?
Da te neko ne vija ili ne juri za tobom da te uhvati u ovoj šumi ?
Zapitkuju oni mene tako do u detalje, a niko me ne pita treba li mi kakve pomoći !
Imam i ja malo njivice, a imam i dečicu koja idu u školu – dolje u Bijelo Polje, pa moram nekako i njih na svoj
put izvesti !
Moram i njivu uzorati, pa onda podrljati,pa zasejati i okopati !
Sve samo-sam ja to moram uraditi, pa znam kako je i vašim roditeljima !
Zato ja znam da i vi njima mnogo pomažete !
Niste vi kao ona dolje gradska đečina, što ništa ne rade no jure za loptom, a hoće sve na gotovo. Samo da zinu i da im se sve na gotovo ubači, pa da bolje besne ko kakvi besni ovnovi !
Je li tako draga dečice moja – zapitao bi ih iznenada, kako bi pravim tokom usmerio njihove odlutale misli i
skrenuo pažnju na njegovo kao bajagi predavanje.
Da, da - tako je, tako učitelju - povikala bi sva četiri razreda u jedan glas.
Slažeteli se vi dečice sa ovim mojim mišljenjem i predavanjem ?
Slažemo, slažemo naš dragi učitelju – potvrdiše ponovo đaci.
E pa onda draga dečice, mnogo vam hvala – nego da sad malo pređemo na ispitivanje.
Evo jedno pitanje za četvrti razred.
Ko je spreman za odgovaranje ?
Svi junaci nikom ponikoše i u crnu zemlju pogledaše.
Niko i ne zna šta će ih učitelj pitati.
Evo ja ću – javi se Mirko.
Pa ja sad pitam ove iz četvrtog razreda – upade učitelj u reč.
Koliko ja znam ti si još u prvom razredu.
Pa neka, neka učitelju, znam ja na neka pitanja odgovoriti bolje od ovih četvoro razrednika – ponovo dodade Mirko.
E bogomi ja ovim tebi odajem ne samo veliku pohvalu i priznanje, no kažem ovde pred svim razredima da neke stvari čak i od mene bolje znaš.
Kamo sreće da takvih ima još – konstatova Lekso pa otvori dnevnik, zaključi đaku sve petice i ustade da
poljubi i pomiluje prvo-razrednika iz prve klupe, hvaleći ga svim đacima kao najboljeg učenika ove škole svih
generacija u čitave tri zadnje decenije.

NAJLEPŠI SU PRVI ŠKOLSKIDANI
GODINA 1958.

Tog 28. avgusta beše se okupila cela Dujova porodica da obeleži Mirkov rođen-dan, pa se tu našlo i podosta gostiju iz susednih sela da se malo provesele, zapevaju koju pesmu i odigraju koje narodno kolo.
Najviše se tu volelo zaigrati ORO, posebno mlade devojke i seoske dame, ali i one postarije bakice imale su svojih želja i potrebe da se malo ugreju i oraspolože uz dobru pesmu i muziku, te im
onda srce nema mira, naročito ako bi se neko našao i znao uz frulicu da zasvira.
Tada su i momci skidali sa sebe one prljave i umazane vunene fanjele, da bi se uhvatili pored onih lijepih i
veselih, a razdraganih dama i devojaka, na kojima su se tako lepo na onom blagom i toplom vetriću, lepršale šarene suknjice ispod kojih su blistale izvezene i ukrašene vunene čarape.
Mnogi su tada nosili kožne opanke, od teleće ili svinjske kože, dok je samo manji deo njih mogao sebi priuštiti neke gumene piroćance, a veoma retko ko se mogao dočepati modernijih cipela, koje su nošene jedino na nekim ozbiljnijim svečanostima, svadbama ili vašarima.
Izigra se i ispeva tako veselo društvo, koje osta tako ceo ljetnji dan po podne – do kasno u noć, a onda se
jedno po jedno pokupiše, pa kud koji mili moji, uz brda pešice prema svojim kućama.
Samo su se s vremena na vreme čuli umorni i promukli povici starijih osamdeseto godišnjaka, koje unučad ostaviše daleko iza sebe, da se po blagoj i bledoj mesečini teturaju onim uzanim i krivudavim puteljcima gore uz Majinu goru i Retkovine.
Blažo i Mirko sa malim trogodišnjim Milovanom, više ga noseći na svojoj grbači nego ga vodeći, celog tog sunčanog i toplog dana provedoše u igri dole ispod kuće na lugu kod Zelenog vira, čuvajući Vezulju i veoma ostarelog Jablonju, kojemu već od silne starosti beše i jedan rog sa glave nestao.
Predveče su svi stigli kući umorni i iscrpljeni od celodnevne jurnjave za onom prtenom loptom, napunjenom dlakom Vezuljinom, za koju se moralo svuda dospeti, ne samo po ravnom lugu, nego i na strmoj livadi i ledini, sve do udaljenosti i onog dometa koliko je trinajestogodišnji Blažo mogao zahuktati, zafijukati i zafitiljiti, a često puta i u suprotnom smeru prema džadi i Ljuboviđi u koju smo bezbroj puta uskakali, otimajući je od hladne i brze rečne matice.
Nisu mališani osećali ni glad ni žeđ, no tako mokri i umorni brzo se dokopaše tople vunene postelje i svi legoše u jedan krevet da spavaju i sanjaju svoje lepe snove, ne osvrući se tako ni na roditelje, ali ni na one još malo zakasnele i komotnije goste, koji su u sobi pored petrolejke uz pesmu dokrajčivali i onu zadnju pletenku ljute šljivovice.
Narednog jutra dečicu probudi glasan Vidnin žagor i neka prepirka sa Dujom.
Donesi Dujo koje drvo !
Naloži vatru u tu furunu Dujo !
Donesi Dujo malo vode sa česme !
Idi Dujo pomuzi Vezulju !
Procedi i uzavri Dujo tu vareniku – đeca će se sade porobuditi !
Idi brzo nahrani Šarova – gladan je jer mu juče ništa nismo davali.
Dosadile i Duju te Vidnine naredbe i oštre zapovijedi, pa najednom skoči na noge lagane, navuče
vunene čarapčine i nazu stare pocepane gumenjake, dohvati mali bakarni kotlić iz portika, pa jako tresnuvši vratima izleće iz kuće i otrča na česmu, gde samo malo plaknuvši kotlić, brzo ga napuni bistrom i hladnom vodom, pa stade brzim hodom koračati nazad prema svojoj oronuloj čakmari.
Još se kvake dohvatio nije, a začu ponovnu naredbu svoje drske supruge.
Dujo – ostavi tu vodu pa trči i pušti ona goveda iz štale i priveži ih dolje pored Ljuboviđe za one vrbe i odmah dođi da nešto pokažeš ovom đetetu i vidi jeli što naučio od tebe, kada si mu pokaživao, jer sad u ponedeljak treba da ga odvedeš kod učitelja i da ide u školu – eto došlo je i njegovo vrijeme da i nas ponešto poduči, ako ga učitelj što lijepo nauči.
E vala Vidna, meni se čini da zna sve mnogo više od tebe – odbrusi Dujo i brzo dodade.
Ti imaš dva razreda, no mi se ćini da još nisi sva slova naučila.
Verovatno ti nisu dali ni da naućiš oni tamo u Vitomirici.
Zato su vas i projurili odande da štogod nebi naučili.
Ovaj mali je sva slova naučio – onih trideset što ih ja znam, samo još ona dva ja neznam pa mu ih nisam znao pokazati i napisati, a to će verovatno znati njegov učitelj Lekso – ako ih i on bude znao, ali ne verujem, pošto sam pitao mnogo njegovih đaka, ali mi niko od njih još nije mogao reći da je ta dva slova naučio, no svi kažu da nekako izvrću riječi i nekako ih drugačije pišu i to onim slovima što ih ja i ovaj mali već znamo, pa nijesam ni ja siguran u to dali postoje ili ne postoje.
A kojeg to reče ponedeljka – Vidna ?
Čoje kojeg ?
Pa ovog sade prvog koji dođe – izleće Vidni kao iz topa.
O da – pa jes bogomi – ti si u pravu.
U ponedeljak je šesti septembar – kada sva djeca polaze u školu.
Moram se spremiti da ga tog dana rano povedem da ne zadocni završi Dujo.
I baš tog dana u kući nastade veliki jarak, vika i galama.
Blažo mora u peti u Tomaševo, a Mirko u prvi u Jabučino.
A kako raniti svakoga jutra pa pešaka uz Retkovine, a onda preko Marine krčevine gde ima i divljih svinja.
A gde je ona zloglasna i strašna bareč.
Ona što je Blažo uvek nazirao i bežao od nje vrtoglavim galopom.
Šta ako i mene jednoga dana najuri.
Kuda galopirati od te bareči pune strave i užasa.
Gde se sakriti i skloniti tamo daleko od očiju sveta bez iđe ičije pomoći.
U velikoj i gustoj hrastovoj šumi, koja je skrovište najrazličitijeg zverinja.
Šumi u kojoj kruže velike bareči.
Ima divljih svinja, jelena, srna, lisica, jazavaca, zečeva, vukova, a možda i medveda.
A kuća daleko, daleko dole u donje Jabučino – pored rijeke Ljuboviđe.
Kako uteći i stići do nje – u slučaju pojave neke velike i opasne bareči.
Bareči koja se uvrzla u glavu jednog plašljivog i strašljivog malog mališana – osmogodišnjaka koji eto šestog septembra počinje ići u prvi razred osnovne škole – daleko gore u gornje Jabučino, a svakog jutra sam kroza šumu, bez iđe ikoga da ga prati i u nužd zaštiti od napasti, zverinja i bareči.
Bile su to svakodnevne brige i misli jednoga đetića – Dušanova Mirka Rakovića.

MOJ SVEMIRSKI SAN

U JABUČNU KAD SAM BIO
JEDAN LIJEP SAN SAM SNIO,
PORED REKE LJUBOVIĐE
KAKO CEO SVEMIR VIĐE'.

SA ZEMLJE SAM TADA POLETEO
U TREN OKA SVE SAM PRELETEO,
NA PLANETI SVAKOJ BORAVIO,
SANJ'O MOMAK ''ŠTO MU MILO BILO''.

LETEO SAM KO RAKETE
OBIŠAO SVE PLANETE,
A S KOMETA NA KOMETE
SKAKUTO SAM, KAO DETE.

VIDEO SAM NA MESECU
GDE KOMŠIJA ZOVE DECU,
ŠTO SE JURE, SVE DO ZORE
LIČIJAHU NA MAČORE.

KAD SAM BIO NA VENERI
GLEDAHU ME KAO ZVERI,
JEDAN OD NJIH NEŠTO MERI
NA MUDRE SE GLAVE CERI.

TAMO GLUPI I TUPASTI
UŽIVAJU SVE POČASTI,
DOK JE JEDAN BUZDOVAN
ZA VLADARA IZABRAN.

ONDA VIDEH NA MERKURU
KAKO JURE KUMA ĐURU,
ĐE DOĐOŠE ONE ZLOĆE
TAMO RADI, KO ŠTA HOĆE.

SVAKE NOĆI, SVAKOG DANKA
ONI RADE BEZ PRESTANKA,
OTRESAJU VOĆE S GRANA
MERKUROVA JORGOVANA.

JEDNE NOĆI PUNOJ TAME
IZ KUMOVE SJAJNE SLAME,
NA VELIKOM JUPITERU
UZIMAJU SVAKOM MERU.

U DALJINI NA NEPTUNU
NAPRAVILI PRAVU BUNU,
TAMO BEŠE DOSTA LJUDI
NEĆE NIKO DA SE TRUDI.

NEĆE LJUDI TU DA RADE
ZADOVOLJNO BRADU GLADE
JER IM SUNCE HRANU ŠALJE
KO TO NEĆE - MOŽE DALJE !

KAO ĐAVO DA ME GURNU
OBRETOH SE NA SATURNU,
SVE PRISTIŽE DRUG - PO DRUG
NAPRAVIŠE VELIK KRUG.

A NA MARSU KOLO IGRA
LJUDI SKAČU, KAO ČIGRA
JEDAN DRUGOM DOVIKUJE
''ORUŽJE SE TU NE KUJE''.

RUKU BRATU - PRUŽA BRAT
NA ZEMLJI SE VODI RAT,
MI SE TOME NE DIVIMO
JER HOĆEMO DA ŽIVIMO.

NA PLANETI - NA URANU
KAO DA MI SUNCE GRANU,
KADA VIDJEH - KO NA DLANU
MOJU DRUŽBU ODABRANU.

MOJIH DRAGIH PRIJATELJA
S PUNO PESME I VESELJA,
IZLJUBIH SE S NJIMA I JA
KO DA SU MI FAMILIJA.

NAUKA SE TAKO TRUDI
DA U SVEMIR ŽIVE LJUDI,
A DA SVE TO OSTVARIMO
TREBA SLOŽNO DA ŽIVIMO.

DA ZAPIŠEM OVO NA PAPIRU
I DA LJUDI SVI ŽIVE U MIRU,
DA RATOVA NIKADA NE BUDE
JER ĆE LJUDI ŽIVET U SVEMIRU.

(M.R. - 10.04.2013.)

LJUDI ĆE ŽIVET U SVEMIRU

DA SVI ŽIVE U SLOBODI
MIR U SVETU NEKA VLADA,
DA SU SREĆNA DECA NAŠA
JER SU ONA NAŠA NADA

DA RATOVA NIGDE NEMA
NEK SE PESMA SVUDA ORI,
U SRCIMA SVIH NARODA
NEKA SAMO LJUBAV ZBORI

NEK U SVETU RAZUM VLADA
NEK SE ČOVEK ZNANJEM SLUŽI,
UBRZO ĆE I NAUKA
LJUDSKI ŽIVOT DA PRODUŽI.

U SVEMIRU MESTA IMA
MNOGO VIŠE NO ŠTO ZNAMO,
SAMO SLOGE I LJUBAVI
MALO VIŠE DA IMAMO.

I PLANETA MNOGO IMA
LJUDI ĆE IH NASELITI.
SVE DOK OVO SUNCE SIJA
ŽIVOT ĆE IM BOLJI BITI.

SUNCE ĆE IM HRANU DATI
NEĆE MORAT NI RADITI
U PROSTRANSTVA VASIONSKA
SREĆNIJI ĆE ONI BITI.

TU FAŠIZMA BITI NEĆE
NITI MRŽNJE NIT PONORA,
ŠTO ZAMISLE OSTVARIT ĆE
NOVA BIĆA LJUDSKOG STVORA.

ROBOTI ĆE LJUDI BITI
JEDAN JEZIK GOVORITI,
S PLANETE ĆE NA PLANETU
VRLO BRZO PRELAZITI.

ŽIVOT ĆE IM TRAJAN BITI
TIME ĆE SE PONOSITI,
JER ĆE MESTO MALE ZEMLJE
CEO SVEMIR OSVOJITI.

A SOLARNA ENERGIJA
NJIHOVA ĆE HRANA BITI,
PA ĆE BRŽE OD SVETLOSTI
VASIONOM PRELAZITI.

(Ovu kratku pesmicu posvećujem
miru i slobodi - svih naroda sveta)
Mirko Raković - 09.04.2013.)

KOSMIĆKE DUŠE


U KOSMOSU KAD SAM BIO
JA SAM TAMO SANAK SNIO,
PO SVEMIRU DA LETIM KO DETE
OBILAZIM SVEMIRSKE PLANETE.

PA ĆU MALO SEĆANJE OSVEŽIT
JOŠ PONEŠTO SAD ĆU PRIBELEŽIT,
VIDEO SAM SA SVAKOJE STRANE
MNOGE LJUDE JAKO RAZDRAGANE.

KAKO ZNANE, TAKO I NE ZNANE
SVE IH PAMTIM, KO DA SU OD LANE,
PA I MOJI RODITELJI MILI
BIJAHU SE S NJIMA OKUPILI.

SVI NEKAKO ČUDNO IZGLEDAJU
MESTO KOSE OGLEDALO NOSE
MESTO KAPE NOSE PETOKRAKE
MESTO RUKU SOKONĐALA VUKU

NA NOGAMA NEKA POMAGALA,
KADA KRENU, IZBACE ANTENU
NIT SE SVLAČE, NITI SE OBLAČE,
SAZUVAJU, NIT’ SE OBUVAJU.

SVUD RAZGOVOR, LJUBAVNA JE TEMA,
O JUNAŠTVU NIGDE REČI NEMA
PA TE REČI RADO SLUŠA SVAKO
NE MRZE SE NI MUSA NI MARKO.

SVUDA ISTA MUZIKA SE ČUJE
PROSTRANSTVIMA SVUDA ODJEKUJE.
NEMA CRKVI, NEMA MANASTIRA,
NI DŽAMIJA NITI KATEDRALA.

NEMA TAMO NIKAKVIH BANAKA
NI PARTIJA, A NITI STRANAKA
NI ČETNIKA, NITI PARTIZANA
NIT’ IKAKVIH TU IMA ZEMALJA.

NITI STRANIH, A NITI DOMAĆIH
NO SVE JEDNA, ALI MNOGO VREDNA,
SVI PO MARSU ZOVU SE MARSOVCI
NIKAKVI IM NE TREBAJU NOVCI.

NEMA SRBA NI CRNOGORACA
NI HRVATA, NITI SLOVENACA,
BOSANACA NI MAKEDONACA,
VOJVOĐANA, NITI KOSOVACA.

NEMA TAMO NIKAKVIH FAŠISTA,
NI PIRATA, NITI TERORISTA
NEMA TAMO NI REZOLUCIJA,
NIT’ ŠTRAJKOVA, NI REVOLUCIJA.

TAMO NEMA NI SNEGA NI MRAZA
NEMA STAZA NIT’ USKIH BOGAZA
NI DRVEĆA, NI ZELENE TRAVE
NITI KOJE USIJANE GLAVE

PUTEVI SU OGROMNA ŠIRINA
PO NJIMA JE PUTOVAT MILINA
PUTOVATI, NIKO TI NE SMETA
U MINUTU STIGNEŠ NA KRAJ SVETA.

ZASTAJUĆI KOD SVAKE STANICE
PREPOZNO SAM MNOGE PORODICE
U TOJ MASI VELIKOG BOGATSTVA
MNOGE BJEHU IZ MOJEGA BRATSTVA.

OD ČUVENE LOZE NEMANJIĆA
OD VUKANA, VELIKOG STEFANA,
SVETOG SAVE IZ RAŠKE DRŽAVE
KOJEG DANAS SVI NARODI SLAVE,

ŠTO NA SVETOJ GORI ON HILANDAR STVORI
ŠTO SE TAMO MUČI DA SRBENAUČI,
IDEAL JE VELIK’ BIOISKRENOSTI,
A I TVORAC PRVE SRPSKE PISMENOSTI.

DA SE LJUDI DIVE TOMEZNANJU,
KAO ŠTO SU VUKAŠINUKRALJU
SA NJEGOVIM DIČNIM SINOVIMA
DIMITRIJEM I KRALJEVIĆ MARKOM

ŠTO JE SMEO NA PUT IZAĆ SVAKOM,
VELIKOME AGI I SULTANU
I SVAKOME STATI NA MEGDANU,
BOJOVNIKU I KRVOLOČNIKU

I OSTALOM SVAKOM NAPASNIKU
ŠTO NEPRAVDU NANOSI VELIKU,
UVEK SPREMNOM SRBE DA PROGANJA,
SVAKI ZLOTVOR, BEZ IČIJEG ZNANJA.

POD PLANINOM, NA JEDNU GLAVICU
VIDEO SAM JEDNU PORODICU,
IZ POZNATOG KUČKOGA PLEMENA,
KOJA BEŠE LEPO ODEVENA.

NAJSTARIJI U TOJ PORODICI
SJEDIJAŠE NA CARSKOJ STOLICI,
U ODELU OD SUVOGA ZLATA
PORED NJEGA DAMA NE POZNATA.

NA GLAVI IM KRUNA POZLAĆENA
NA GRUDIMA DVOGLAVI ORLOVI,
NA STOMAKU DRŽE PETOKRAKU
NA KOJOJ SU SIVI SOKOLOVI.

A OKO NJIH NA HILJADE TAKVIH
SEDI LJUDI, MENI NE POZNATIH
KO U BAJCI IL’ U NEKOJ PRIČI
SVAKI OD NJIH – JEDAN DRUGOM LIČI.

MALO DALJE OD CARSKE STOLICE
OPET VIDEH NEKE PORODICE
U BLIZINI, ISPRED JEDNOG BRDA
STAO ČIČA, MENI DA SE SPRDA.

PA MI REČE - ČUJEŠ ZEMLJANINE !
NIJE TEBI MESTO U VISINE,
NEGO ODMAH TI NA ZEMLJU IDI
NEK TE TAMO ONAJ NAROD VIDI,

RANO TI JE KOD NAS DOLAZITI
MORAŠ DOSTA ZEMLJOM PROLAZITI,
TAMO MORAŠ ŽIVET KAO DETE
KASNIJE ĆEŠ DOĆI NA PLANETE.

NEMA OVDE KLASA NI NACIJA
NI POTERA, NIT KAKVIH RACIJA
NO SVI OVDE ŽIVE U SLOBODI,
NE GLEDAJU DA IH NEKO VODI.

NO PROSTRANSTVA SVI DOSTA IMAMO
I ZATO SE NA MIRU IGRAMO,
UZ MUZIKU I DOBRO VESELJE
SUSREĆEMO BLISKE PRIJATELJE.

ZEMLJACIMA SVI SE MI DIVIMO
NO HOĆEMO MIRNO DA ŽIVIMO,
DA NEMAMO MI NIKAKVU MUKU
NE PRIMAMO LJUDE
ŠTO SE TUKU

VIDEO SAM MNOGE PRIJATELJE
SVE UPISAT – TREBAJU NEDELJE,
PA NAJBOLJE DA SKRATIM SVE OVO,
ŠTO NABRAJAM BRATSTVO DREKALOVO.

OPIS’O SAM NA HILJADE LICA
NA ČITAVIH HILJADU STRANICA,
DA ČITAJU BUDUĆI ĐETIĆI
MOJU KNJIGU – BRATSTVA RAKOVIĆI.

NEK DOPUNE I SVE DRUGE PRIČE
JER IMAJU S ČIME DA SE DIČE,
TO SU BRATSTVA JUNAČKOGASOJA
GDE JE BILO NARODNIH HEROJA.

SAMO MALO MORAM DA PRODUŽIM
DA SE TAKO MOJIMA ODUŽIM,
KOJE VIDEH TAMO NA PLANETE
U SNU ŠTO SAM SANJAO KO DETE.

VIDEH TAMO MOG DEDA IVANA
SA DVA SINA: VELJKA I DUŠANA,
MAJKU VIDNU DO STRINE MIJOLJKE
IZGLEDAHU OBE KO DEVOJKE.

VIDEH BLAŽA, MIĆA, MILORADA
BEHU MLAĐI, NEGO ŠTO SU TADA
KADA SU SE SA MNOM OPROSTILI
I OVDE ME SAMA OSTAVILI.

DA ZA NJIMA DOVIJEK TUGUJEM
I NIKADA DA SE NE RADUJEM.
DA IH ŽIVE NIKAD NE OPAZIM
DOK NOGAMA OVU ZEMLJU GAZIM.

VIDEH MOGA UNUKA DUŠANA
PRVOG SINA MOJEGA DRAGANA,
NIJE BIO S NAMA NI GODINU
NO OSTAVI SVU SVOJU RODBINU.

SA ZEMALJSKE ON JE KUGLE OVE
OTIŠAO U VEČITE SNOVE,
NE DOČEKA DVADEST PRVI VIJEK,
NEKA MU JE SLAVA ZADOVIJEK.

ZAVRŠAVAM S OVOM PISANIJOM,
DA SE NEBIH PONEO MANIJOM
DA NAPIŠEM STRANA PREKO TRISTA
KAO ŠTO SAM – SVEMIRSKI TAKSISTA

KNJIGU PISAH PO GODINE DANA
NA HILJADU DVE STOTINE STRANA,
GDE OPISAH DELA NEVIĐENA
ZA ZLODELA ŠTO SU MI ČINJENA,

KAO DA SAM OVDE BIO STRANAC,
PA SAM SEBE NAZVO ’VANZEMALJAC’’
TRPEO SAM ZATO MNOGE MUKE
OD DUŠMANSKE I NEČASNE RUKE.

MALO KO BI TO PRETRPLJET MOGO
JER JE BILO KROKODILA MNOGO,
KOJI NEBI ORUŽJE PODIGA’,
ZBOG TORTURE I PODLOG PODVIGA.

TO NIKOGA NIJE BILO BRIGA
DABOGDA IH MOJA KLETVA STIGLA,
DA I ONI MOJU BOL OSETE
TRAŽEĆ PRAVDU OD SUDBINE KLETE.

NEKAKO SAM SVE TO PREBRODIO,
KO DA SAM SE PONOVO RODIO,
NORMALAN SAM OSTO, HVALA BOGU
AL’ BOLOVE PREBOLET NE MOGU.

ZBOG TE MALE GRUPE ZLOČINACA
MORAO SAM POZAJMIT NOVACA,
DA POVEŽEM OVOLIKO LISTA
U TOJ KNJIZI – SVEMIRSKI TAKSISTA.

KO GOD HOĆE, MOŽE DA PROČITA
I DALJE SAM PRISTALICA TITA
I ONIJEH LIJEPIH VREMENA,
ALI TO JE SADA DRUGA TEMA.

O KOJOJ SAM NAPISAO DOSTA,
IZ VREMENA ŠTO U SRCU OSTA,
SJEĆAJUĆ SE MOG ROĐENOG STRICA
NAPISO SAM SEDAM STO STRANICA.

TO SE VREME ZABORAVIT NE SME
JER SVE ONE PARTIZANSKE PESME,
NAŠI PRECI UVEK SU PEVALI
ZA SLOBODU DOK SU VOJEVALI.

PA I POSLE ČETIR’ DECENIJE
ZABRANIT IH NIKO SMEO NIJE
ONE BI SE I DANAS PEVALE
DA NIJESU U ZABORAV PALE.

I TA KNJIGA, DOSTUPNA JE SVIMA
AKO DUŠU TAJ POŠTENU IMA
I AKO JE ČOVEK PATRIOTA,
NEK JE ČITA – TO NIJE SRAMOTA.

UVEK SVAKO MOŽE DA JE VIDI,
KAD JE ČITA, NEMA DA SE STIDI,
JER DRŽAVA NE SME DA SE PRODA
NARODU JE NAJPREČA SLOBODA.

ZA NJU SVAKO MORA DA SE BORI
DA BUDUĆNOST SVOM POTOMSTVU STVORI
JER SE DIGLA KUKA I MOTIKA
DA NAM ZATRU SVA DELA VELIKA.

I TITO SE ZA PRAVDU BORIO
ONO LEPO VREME JE STVORIO,
TE ROBOVI ONDA BILI NISMO
VLADALO JE BRATSTVO I JEDINSTVO.

NEKI KAŽU - KRIVA AMERIKA,
TO JE MOŽDA ZABLUDA VELIKA,
JER SVI SRBI TREBA DA SE SLOŽE
PA ĆE NJIMA I BOG DA POMOŽE.

MI IMAMO RESURSE VELIKE
OTVORILI S NJIMA SMO VIDIKE,
SVE TO HOĆE NJIMA DA DADNEMO
I NA NJINA KOLENA PADNEMO.

DA SE VIDI NEKADAŠNJA SLIKA
I SAGLEDA SADAŠNJA PRILIKA,
PARTIZANSKIH PESAMA JE ZBIRKA
AUTORA – RAKOVIĆA MIRKA.


M. R.

KAD JE STRINA KOD NAS BILA
G O D I N A 1 9 5 7.

Ugrejalo jarko sunce avgustovsko pa žestoko prži Jabučke cvetne i mirisne livade, pokošene pre
skoro mesec dana.
Ostala je još samo Marina krčevina, pa Dujo uzeo kosu da i taj deo dokrajči, skupi joj i prinese seno gore na proplanak, sadene u naviljke da odstoji još neki dan, a onda i seno da sadene, dok nisu počele liti jesenje kiše.
Iako je 28. avgust rođen-dan njegovog malog sedmogodišnjaka, koji baš danas zauzima i prelazi u osmu, nema on vremena za slavlje, pa poranio u devet zora, nahranio krave i volove, otkovao svoju kleparu i pre sunca pošao gore da zalada malo otkosi i odvadi koji otkos, pre izlaska prvog jutarnjeg sunca, koje se ovde pojavljuje iza Bandere tek oko osam sati ujutro, ali i ubrzo nekako hitro preleti preko Ljuboviđe i pređe prema Mainoj gori, odakle počne žestoko pržiti suprotnu stranu, na kojoj je i Marina krčevina.
Ima tamo dosta hladovine, ali je Dujo stekao radne navike i zna dobro šta mu je činiti, da što manje znoja sa čela prolije.
Javio je on i Mari kada će početi sa košenjem, ali je ona tu njegovu informaciju nekako nezainteresovano prihvatila, kao da od toga i neće biti ništa, ali je zato uvek bila spremna da dano-noćno motri da joj nečija goveda ili ovce ne upadnu u krčevinu i ne opasu ono malo divljeg štira, kojeg ni koze nisu obožavale, čak ni u vreme najvećih mrazeva i najsnežnijih hladnih zimskih dana.
Ali bila je to ugodna jazbina jedino za veliki čopor divljih svinja, koje su tu nalazile najveće i najsigurnije
stanište, uporište i utočište, i to zbog dva izvora čiste i pitke vode koji su baš tu izvirali, a onda formirajući dva mala bistra potočića veoma kratkog toka, ulivali su se u treći onaj malo poveći Rajkov potok, te stropaštajući se
niz strme Retkovine vrtoglavim padom, pored kuće Dujove – ulivali su se u hlahnu Ljuboviđu, nastavljajući tako svoj put prema Limu.
I Vidna je tog dana ustala iz postelje nešto ranije nego obično, znajući za Mirkov rođen-dan – pa eto da nešto pripremi dok djeca još spavaju, ali i krave pomuze i pusti na ispašu još za lada, inače čim malo sunce ugreje biće obadanja i jurnjave preko Ljuboviđe.
Taman ona sve to pospremila, kad eto ti strine Duće – pro vrljika i Zelenog vira, noseći u ruci neku suvu ljeskovu tojagu, poštapajući se njome ko starica od sedamdeset ljeta.
Ide Duća pored plota – ispred sebe sve savija i mota, prođe pored pojate i u kuću brzo smota.
Dobro jutro Vidna – zavika Duća iz sveg glasa, kao bože mi oprosti nekako zgranuta.
Dobra ti sreća jetrvo moja dobra !
A đe si ti jutros tako rano poranila ?
E ja eto čula da je danas tom malom rođen-dan pa došla da vam čestitam.
E vala neka si – no ih eto tom galamom sve probudi.
Istovremeno Milovan zaplaka, Blažo skoči i zbrisa prema Ljuboviđi, a Mirko – čas hoće tamo, čas ovamo, ali ga strina susreće sa onom motkom, pa nema šanse nikuda da se provuče, izmakne iz njenog vidika i nekud nestane dok je još čitav.
Najednom ga iznenada zgrabi strinina čvrsta ruka, dobro ga dočepa za vrat, zavrnu mu i steže uši, podiže od zemlje i nekako od sebe brzo odbaci daleko u stranu.
Slavljenik je tako hitro istrčao iz kuće, zbrisao preko potoka u šumu, te se popeo gore visoko na
Petrovo prlo odakle je čitavog dana motrio na kuću i čekao da i strina uhvati maglu i ode kući u Tustvo, slaveći tako i gladan i žedan njegov sedmi rođen-dan.
I Zekonju toga dana uhvati neka strašna muka i panika. Iako je bio pušten na ispašu gore povrh štale i ograde, stade ga najednom neka užasna rika od koje su cele Retkovine, ali i Maina gora odjekivale.
Rikao je tako Zekonja, rikao i rikao iz časa u čas sve jače i jače, kao da nekom prkosi, pa se i Vidna zato
malo zabrinula, pa ostavljajući strinu da sedi sama, istrča pred kuću i stade ga nekako glasno tješiti.
Vočiću moj zeleni !
Šta ti je to danas ?
Na koga si i zašto tako besan ?
Nijesi valjda ni gladan ni žedan – pa jutros sam vas rano puštila da pasete.
Trave fala bogu imate dosta.
Vidiš kako je Vezulja mirna, pa samo pase li pase.
Ona fala bogu ima dosta i varenike – konstatova Vidna situaciju pa se naglo okrenu i krenu prema kući, praveći se da više i ne čuje riku zelenog vočića.
Ali vočić najednom još jače zarika još dva – tri puta, a onda stade iz svega glasa bukati – kao da nekom preti, pa se zatim silno zatrča i sađe dole na put do ograde, proturi kroz nju glavu i rogove i svom snagom i žestinom kao pobesnela zver polomi drveno kolje i obali čitavi plot, pa zaždi kao munja pravo u Ljuboviđu, koju u trku pregazi, pa izađe na džadu i zbrisa pravo dole prema Gevčini, ne prekidajući bukanje ni jednog trena.
Jurio je tako zeleni vočić sve tako džadom do brane, pa onda naglo skrenuo na levo i opet pregazio Ljuboviđu,
pa uza šumu izašao na Boškovu livadu, pa sa nje na Ristovu, a onda Miloradovu, pa tako stigao gore do Draga, koji baš tada vađaše krompire tamo pokraj njegovog savardaka, ispod kojeg i vočić
Zekonja ričući protutnja, usmerivši se pravo na Draga da ga raspori onim oštrim rogovima, ali se Drago nedade tako olako prevariti, no hitro dograbi motiku i jurišem na njega savlada i tu prepreku i opasnost, prelomivši mu obe do kolena, nakon čega i Zekonja prestade sa bukom i svom silinom se stropošta daleko dole u Jabučki potok.
A tu na Petrovom prlu, samo stotinak metara od Draga, mali sedmogodišnjak, slaveći svoj rođendan, a
motreći celog dana tamo prema svojoj čakmari i čekajući da strina odstupi prema Tustvu i omogući njegov povratak, nije ni primetio svog suseda, samo je čuo njegove oštre glasove i galamu, a onda i veliku lomljavinu
suvih grana, kao i silan tupi udar u korito potoka.
Preplašen i prestravljen, a misleći da ga juri medved - mališan jurnu strmim puteljkom preko okomitog i strmog, visokog i golog, žutog kao vosak. Petrovog prla, zape mu vrnčanica za drveni čaporak, pa glavačke polete dole pedesetak metara pravo u Ljuboviđu.
Leteći tako kao ptica kreštalica iz Retkovina u Mainu goru, imao je mališan i ovog puta veliku sreću što ga je svojim gustim zelenim granama spasila jedna velika jofa koja je rasla na samo dva metra uz obalu, inače od njega nebi ostalo ni traga ni glasa, pa bi se uzalud trudili i Vidna i Dujo, ali i Blažo i mali Milovan da
nađu svoga slavljenika.
Dujo je u sami sumrak tog dana, vraćajući se iz Marine krčevine usput, sasvim neočekivano našao jedino Zekonju, svog izlomljenog ali još živog, tako da je na svu sreću čitave te večeri imao zaista dosta posla oko vočića, dok ga odere, sredi i donese do kuće, a Blažo i Vidna, noseći u naručje Milovana, te prateći strinu dolje džadom do kuće Spasojeve slučajno su začuli vrisku i plač jednog malenog mališana kraj same jofe ispod njihovog luga, u
samom podnožju velikog i strmog Petrovog prla.
Bila je to najveća radost za celu ovu porodicu, pa se taj dan slavio čitava dva dana, a onda onog trećeg Dujo odlući da ode kod Petra i Ilinke, ispriča im ceo taj događaj i ponudi im da kupi čitavo to njihovo imanje, bez obzira koliko koštalo, a sve u čast i sreću malog Mirka kojega tu živa i ne povređena nađoše, iako je leteo prema Ljuboviđi više od pedeset metara, niz oštar kameni greben i strmu liticu.
Kako su oni već pre toga odlučili da prodaju to imanje i sele dolje u grad, Dujo imade sreću da ga kupi i tim proširi svoj posed, imanjem koje se naslanja na njegovu ziratnu krčevinicu, pa tako to do danas ostade Mirkovo, sa istim onim prlom sa kojeg je na svoj sedmi rođen-dan sa vrh njega ko’ ptica leteo, a mnogo puta povrh njega
i krave Ilinkine čuvao.

GORŠTAČKA JE PREGOLEMA TUGA

DA NE BEŠE MOJEG PRIJATELJA
I PORED SVIH DOBRIJEH NAMERA
MORAO BIH DŽABE DA SE TRUDIM
BILO MI JE DOŠLO DA POLUDIM

JER ISKUSTVA S INTERNETOM NEMAM
KADA SEDNEM ZA KOMPJUTER - DREMAM,
ZATO ČEKAM DA MI NEKO KAŽE
OVDE NEMA NIŠTA DA SE LAŽE

KO GOD HOĆE VRIJEME DA SKRATI
SVOJOM GLAVOM SVE TO MORA ZNATI,
AKO MOŽDA NEŠTO I POGREŠI
TEŠKO OPET MOŽE DA SE REŠI

NITI MOŽE, NITI IMA SNAGE
NA INTERNET DA VRŠI PRETRAGE,
SVE SAM SVOJE ŽIVCE POKIDAO
DOK SAM DO MOG VRANEŠA STIGAO

MAŠTAO SAM SKORO SVAKOG DANA
DA PRONAĐEM BRATA MILOVANA,
JA ZA SVOJOM MLADOŠĆU UZDIŠEM
PA PORUKU SAD MU OVU PIŠEM

DA SE MANE SVOJIJEH BOLOVA
NO NEK SA MNOM IDE DO DOLOVA
GDE SMO NEKAD, KAO MALA DECA
ZNALI KAKO PASTRMKA SE PECA

TAKVE RIBE NE POSTOJI NIĐE
KO IZ BISTRE REKE LJUBOVIĐE
PRO KOJE SMO I ZIMI GAZILI
DOK SMO OVCE SAVOVE PAZILI

ČUVALI SMO PO NEKOLKO KRAVA
KAKO BI SE SAČUVALA TRAVA,
DA SE KOSI I U ŠTALU NOSI
ŠTO SU ZNALI ČAK I SENOKOSI

PRO KOJIH SMO U VRAGO DO IŠLI
DA BI NAŠI U JABUČNO SIŠLI
DA POKOSE ONO MALO TRAVE
PREHRANITI DA BI MOGLI KRAVE

DOK OKOPNI SNIJEG S BJELASICE
SINJAVINE I STRME GALICE
DOK NARASTE TRAVA U DOLINE
OD SLIJEPAČ MOSTA DO GRADINE.

PA BI ONDA TOVARILI MAGU
I SKUPILI SVU MOGUĆU SNAGU,
DA TERAMO STOKU NA PLANINU
PENJUĆI SE UZ STRMU PADINU

ONDA BISMO KVASILI MAJICE
PENJUĆI SE UZ STRME LITICE
DA BI STIGLI DO ONOGA DOLA
DO KATUNA ZVANOG VRAGODOLA

GDE NAS ČEKA TETKA IKONIJA
I DARINKA OD NJE DOKONIJA,
ŠTO ĆE MUSTI OVCE U KABLOVE
NIKO NE SME DA TO OPOZOVE

NIKO OD NAS NEĆE GLADAN BITI
VARENIKE DOSTA ĆEMO PITI,
BIT ĆE TAMO SIRA I SKORUPA
UVEK ĆEMO VEČERATI SKUPA

BIT ĆE UVEK SIRA I KROMPIRA
JER TO SAMO GORE DOMINIRA
PREKO CELOG LJETA DO JESENI
PA KO HOĆE MOŽE DA SE ŽENI

GORE IMA DOBRIH ČOBANICA
I SEOSKIH VREDNIH DOMAĆICA
KOJE ZNAJU GRDNE MUKE ŠTO SU
NE TREBA IH NI PITATI KO SU

DAL SRPKINJE, ILI SU ALBANKE
ZNAJU ONE KO SU NJINE MAJKE,
A KADA SE ZA NEKOG UDAJU
ZLA SVEKRVA POŠTOVAT ĆE SNAJU

SVAKA SNAHA RADOST JE I DIKA
JER JE ONA ODMENA VELIKA
K'O ZA SVEKRA, TAKO ZA SVEKRVU
ZAJEDNO SU BAR GODINU PRVU

A ONDA SE I TO PROMIJENI
JER DOSADI SKORO SVAKOJ ŽENI
PA ODATLE HOĆE DA SE SELI
BOG ZNA - NEGDE U SVIJET BIJELI

JER NE ŽELI NIKO DA JE TLAČI
MISLE DA SU TAMO SVE KOLAČI,
TE IH MOŽE SVAKO DA DOHVATI
ALI NIKO POSLA DA SE LATI

PA ODLAZE OTVORENIH USTA
ZATO SELA OSTAŠE NAM PUSTA
SELJAČKA JE TUGA PREGOLEMA
NIGDE HLEBA BEZ MOTIKE NEMA

(Mirko Raković)

KAD JE TETKA KROFNE DONIJELA
GODINA 1956.

Retkovine i Maina Gora tako lepo ozelenjele, pa izgledaju božanstveno i veličanstveno, prelivene čistim i mirisnim vazduhom punim kiseonika, dok iznad njihovih visokih vrhova preleću i kruže orlovi i jastrebovi ogromnih
i snažnih krila.
Livade se potpuno zašarenjele, prekrivene krupnim laticama vetovima žutog maslačka i jagorčevine, između kojih vire ogromne količine ljubičastog đurđevka, iznad kojih se uzdižu velike kite belog petrovca, a
putnici namernici koji tuda prolaze, uglavnom svi pomalo zastanu da se malo odmore, napiju bistre i čiste izvorske vode, nadišu i nagledaju ovog živopisnog kraja i ove neizmerne prirodne lepote.
I Ljuboviđa je bistra kao suza.
Pastrmke, mladice, lipljani i mrene se izmrestile, pa se samo praćakaju, iskaču i izvaljuju po ovoj bistroj i
svijetloj rečici, kao da prkose njenim talasima i brzini, kojom se ona žuboreći spušta dole preko Pajske Luke i Ravne Rijeke, ulivajući se kod Ribarevina u valoviti i hladni penušavi Lim, koji za vreme zimskih padavina ili kišnih dana tako nabuja i ruši sve ispred sebe čak tamo do Drine, tako da i skobalji teško odoljevaju
njegovom divljanju, pa se polako povlače i spuštaju sve do veštačkog Limskog jezera dole kod Bistrice i Prijepolja, a kada se malo izbistri i smiri, ponovo se vraćaju njegovim tokom uzvodno i dospevaju visoko gore sve do Plavskog jezera odakle i počinje izvor i tok ove strašne i opake neukrotive rečine, koja ponekad tamani mnoge živote, nanoseći ljudima i velike materijalne štete i gubitke.
I Dujo često uzme pecaljku pa gazi niz bistru Ljuboviđu, sve dole do Zekića rijeke, prevari i upeca poneku pastrmku, metne je u veću vunenu obravnicu i tako s vremena na vreme obraduje i Vidnu koja jedva dočeka da ima šta spremiti ogladneloj porodici za večeru.
Beše to i ovog šestog maja na Đurđev dan.
Dok Vidna u malom sobičku od čakme, sa decom sedi pored furune na kojoj se suše Dujove čarape, neko u više navrata zakuca na mala ulazna drvena vrata, ne preskačući preko drvenog praga u portiku.
Ko li bi sad to mogao biti, zapita vidna samu sebe, praveći se da ništa ne čuje
Kada se začu ženski glas u portiku ona hitro skoči i radosno povika.
O dobro mi došla draga moja zaovo – Dobro mi došla !
Brzo joj pritrča, zagrli je i poče ljubiti, uzimajući joj istovremeno veliki dugi zimski vuneni kaput – kojeg
odmah okači na čiviluk i brzo zgrabi mali drveni tronožac ljubazno nudeći Ikoniju da sedne.
O Banjo ! O Mirašu ! O Dujo ! - poče dozivati ukućane da ih obavesti o dolasku uvek drage nam i veoma omiljene gošće – tetke Ikonije, koja odmah nakon našeg dolaska hitro skoči na noge lagane, dohvati iz kaputa
neki zamotuljak i poče vaditi pšenične priganice.
Pošto je u tim godinama i naša kuća oskudevala za pšeničnim brašnom, bio je to nama najdraži poklon, kojega se jedan današnji Vojvođanin uvek nezaboravno i rado sjeća kao najveće i najdraže poslastice iz toga vremena, a taj Đurđev dan smo proslavili kao jedan od najvećih naših praznika – naravno posle Svetog Nikole – naše krsne slave.

SPAS NA TAVANU
GODINA 1955.

Sa Bjelasice duva snažan i jak ledeni vetar sjeverac – razvigor, pa na drveću lomi grane i goru savija.
Snijeg se još ponegde zadržao, uglavnom po rupama i udolinama ispod sivih i ogolelih brežuljaka dolinom reke
Ljuboviđe, na čijim ivicama pomalo stidljivo izviruju bele visibabe, čekajući toplije sunčane zrake kao da hoće da se malo ugreju i zauvek otarase ovih ledenih santi kojima su do
skoro bile pritrpane.
I kum Đoko toga prvog aprila nekako bijaše dosta neraspoložen za rad, pa metnuo na rame lopatu i polako šeta dole niz džadu, preskakajući mnoge rupetine na ovom makadamskom putu, koje su naneli oni veliki i glomazni teretnjaci, natovareni ogromnim jelovim ili bukovim balvanima, iz Barica ili Lise, na onom uzanom makadamskom drumu preko Kovrena do Ribarevina, a onda asvaltom do Berana, gde su ti silni trupci nalazili svoje večito utočište u novoizgrađenoj fabrici celuloze, od koje su kasnije stradala i čitava jata riba celim tokom
Lima - sve dole do reke Drine.
I Dujo beše pustio goveda, pa čuva krave i volove po golom brijegu.
Jesi li se naspav’o putaru ? - dobaci zanetom Đoku, koji se kao iznenadi na neočekivano pitanje.
E vala jesam Dujo. nego znaš šta imam da ti kažem – nastavi Đoko malo smirenijim tonom.
Daj mi najpre jednu cigaretu da se malo smirim od čuda velikoga kojeg danas doživljeh.
Čudo, čudo neviđeno koje nikada zaborvit ne mogu !
Eto tu gore na Vučji potok bijaše sašlo iz Majine gore trista zeca – da se napije one bistre vode, tu pored Ljuboviđe, jer je potok u gornjem toku skroz zaledio, pa ne mogu niđe da se napiju.
Ma hajde Đoko !
Trista zeca nema u čitavoj Crnoj Gori – dobaci Dujo, znajući hvalisavog Đoka.
Pa vala, bilo je bar dvesta zeca - nastavi Đoko.
Smanji Đoko – Đe ima dvesta zeca !
Pa bilo je stotinu – opet će Đoko.
Smanji Đoko – odakle stotinu ?
E vala bješe pedeset – nastavi Đoko sa ubeđivanjem.
Ma smanji Đoko – odakle pedeset ?
E bilo je vala deset – reče Đoko nekako kao bajagi iznenađen.
Ma jok Đoko, smanji – odakle deset.
E vala čuješ Dujo – išo sam nešto malo zamišljen, pa mi se učinje da je nešto šušnulo, a ja mislio da je to najmanje trista zeca.
Jes moj Đoko, od trista zeca samo je nešto šušnulo, upade mu Dujo u reč, ali ti sve to opraštam jer je danas prvi april, a svi mi znamo da je to dan šale, pa ti se danas može i oprostiti - odbrusi ljutito Dujo, pa terajući goveda u Suvi potok ode da tuta drva, a Đoko završi sa radom i brzo preko Duge Njive pobeže svojoj kući u Poznanoviće.

Dujo je jutros rano otišao, samo je na brzinu navukao prtene pantalone, obukao onaj pocepani vuneni džemper, kojeg je jesenas dok je pekao rakiju šljivovicu, gurnuo u kazan i kuvao ga u džibri, da bi dobio onu žutu, više rumenkastu boju, jer nije imao druge, koju doduše i nije mogao kupiti, pa mu je tako ovo bojandisanje ispalo besplatno.
Vidna je ustala nešto kasnije, jer nije imala nekih obaveza, izuzev da nahrani šarova i mačka, a djeca inače
spavaju nešto duže, pa joj se nije tako ni žurilo, jer im je od večere ostalo malo kukuruzne proje, a bilo je i malo kiselog mleka, pa nije marila niti morala misliti šta da pripremi djeci za doručak.
Dok je Blažo već bio budan i nešto pričao sam sa sobom, a Mirko se vrtio i komešao po drvenoj kolijevci, dobro umotan i uvijen u žućkastoj vunenoj peleni, odjednom Vidna oseti neki jak bol u stomaku, pa viknu Blažu, nekim zapovedajućim tonom.
Hajde Banjo ustani !
Ustaj više Banjo, pa mi donesi u onaj mali kotlić malo vode sa česme da turim tu na furunu nek mi se nađe malo tople vode jer mi se čini da će mi danas zatrebati, a ti uzmi nešto da jedeš i podaj malo bratu, pa ajte dole više oraha da se malo igrate, samo čuvaj nemoj slučajno da idete dolje prema Ljuboviđi, jer je voda još velika i mutna.
Neznam ništa đe je Dujo oćero goveda da čuva !
Baš bi mi i on nešto sada trebao, ali možda će doći.
Hajde moj Banjo, evo ti kotlić – treba malo i ovog malog da okupam.
I dok Banjo izađe iz kuće i uputi se malim strmim puteljkom prema česmi, Vidna oseti neke još veće bolove i stade kojevitezati, pa malog dečaka u kolijevci uhvati panika i poče dernjavu, da ga hitno oslobodi pelena i stega.
I dok se malac tako koprcao i plakao u kolijevci, Vidna nekako smože snagu da ga odveže i obuče, držeći se za stomak i teturajući sa kreveta na krevet.
U tom trenutku stiže i Blažo s vodom, pa videći je u mukama, baci kotlić na pod, naglo se okrenu, otvori vrata od portika i hitro zbrisa gore više kuće u lijeske, a onda u hitrom trku preko strmene krčevine odjuri u Retkovine - da traži tatu.
Video to i mali Mirko pa nadao za njim u galop, ali ga spazio šarov pa za njim u trku
Ščepao dečaka za fanjelu i tireke pa vuče nazad i kevće - kevće kao pomahnitao.
Dečaku najednom sa leve noge spade i mali kožni opanak sa pokidanim svinjskim vrnčanicama, šarov ga hitro zgrabi i nada galop kući, kao da više ne želi da pruži pomoć malom četvorogodišnjem dečaku, koji vrtoglavo jureći preko krčevine slučajno nagazi na gomilicu posečenog suvog trnja, koje mu nanese bol na nogama i obeleži ih crvenom bojom, što dečaku, pored bola nanese i određeni strah, pa zato morade odustati od namerenog praćenja, traženja i jurnjave za Blažom.
Okrenu se, malo zaplaka i trčeći nastavi put nazad za šarovom prema svojoj čakmari
Kada je tamo stigao dugo i dugo je slušao svoju mamu koja je iz sveg glasa jaukala, jaukala i tražila pomoć, ne obraćajući pažnju ni na mališane, a kamo li kakve druge kućne obaveze.
Njena obaveza ovoga puta bila je daleko veća.
Na svet doneti još jednog malenog mališana.
Blažo je u Retkovinama pronašao svog tatu, a Mirko nekako kradom polako otvorio vrata od portika pa se brže bolje hitro popeo malim drvenim stubama gore na tavan, odakle je do dugo u noć, kroz male rupice pored sulundara, radoznalo gledao i buljio dole u malu sobicu znatiželjno posmatrajući svaki pokret njegove mame, ali i malog novog pridošlicu Milovana - kojeg ona okupa onom bistrom zagrejanom vodicom koju joj rano jutros donese najstariji sinčić Blažo u onom malom starom aluminiskom garavom kotliću.

PROŽDRLJIVA BAREČ
G O D I NA 1954.

Mali Mirko se dokopao četvrte, a Blažo devete, pa galopiraju vremenom i jure napred u budućnost.
Dujo po običaju svakodnevno pomalo otaljava svakodnevnim obavezama, a Vidna se nešto uzjogunila, pa joj sve nekako pomalo smeta i kali svoj bes nešto u sebi gunđajući,kao da joj ništa nije po volji.
Samo s vremena na vreme zovne Blaža i strogim tonom mu zapreti i zapovedi.
Uzmi bukvar Banjo i pogledaj ona slova što si učio u školi !
Da nijesi koje zaboravio ?
Đe ti je ona tablica, da viđu jesili naučio šta da računaš ?
Jesi li naučio da sabiraš do dvades ?
E bogomi ću reći Leksu čim ga vidim, da knjige u ruke ne uzimaš, a ni kravu nećeš da mi povrneš.
Po ceo dan se sa tim malim valjaš po toj livadi, a tu ima i otrovnih poganulja.
Ne smijem vas ostavit same niminut, no nakevešiš i oćeš dolje u Ljuboviđu.
Ajde moj Banjo, vidiš da je već noć i da se gotovo ništa ne vidi, donesi mi sa česme bocu vode, da skuvam Duju malo kačamaka, jer će siromak doći i gladan i žedan, a ja nemogu doći do česme, jer me nešto zabolio stomak pa nikud ne mogu.
Ne boj se ništa eno greje mesečina gore iznad Bandere, pa neka sa tobom ide i taj mali, ali čuvaj da se neđe ne opuči niz tu vrlet.
A mugu li mama doneti vodu u taj mali kotlić - upita je Blažo radoznalo.
Možeš Banjo, možeš samo ga malo plakni, jer ne znam da slučajno nije iz njega ta pogana mačketina lokala vodu.
I uze Blažo mali garavi aluminiski kotlić, zgrabi Mirka ispod ruke, pa zajedno malim uzanim puteljkom trčećim korakom krenuše preko strane i za samo nekoliko minuta jureći pravo prema maloj drvenoj česmi, sa koje već više godina neprekidno teče povelik mlaz čiste i bistre, kao led hladne izvorske vode, stropaštajući se sa
znatne visine dole u veliko drveno korito iz kojeg se voda, prelivajući se spušta u vidu malenog i brzog potočića, pravo dole nekoliko stotina metara prema Ljuboviđi, u koju za vreme jakih kišnih dana u vidu male bujice unosi u
nju izvesne količine mulja ili malih kamenih pločica, koje svake godine u vreme divljanja Ljuboviđa u tren oka odnese i potpuno očisti.
Najednom Blažo naglo stade, hitro se okrenu, baci mali kotlić niza strminu i hitro jurnu nazad prema kući.
Bareč, bareč, eno Mirko velika bareč – hoće da nas pojede !
Bježi, bježi što brže da nas ne stigne !
Brzo uhvati maglu i nestade iza dva poveća ljeskova žbuna, tamo prema šljivuku.
A mali Mirko ostade kao skamenjen i uplašen tu kod česme, čekajući strašnu bareč da ga proguta iproždere.
Pronašli su ga Dujo i Vidna nakon jednog sata vremena – potpuno prestravljenog i ukočenog od silnog straha, od kojeg mu se na svaku tu pomisao i danas ledi dah i krv u žilama.
Bareč, bareč - eno ga bareč - bježi da te ne pojede !....
Kakva je to bareč. Imali te bareči, gde je ta bareč – uvrzla se ta misao daleko u sećanje.

KAD JE DETE U REKU UPALO

GOGINA 1953.

Protekla je i ta 1952. godina onako uobičajeno, kao i sve predhodne, pa eto nastupi i ova 1953. Tih hladnih i vetrovitih zimskih dana beše i Ljuboviđa sva u ledu okovana. I divlje životinje preko leda su prelazile
sa jedne na drugu obalu, doduše veoma obazrivo i pažljivo jer je ispod njih i led u sredini brze reke pucao pa su morale biti oprezne jer bi se u tili čas mogle naći u bukovima i brzacima zaleđene rečine, a često i ispod leda, što im je tako zadavalo rizik i opasnost po život, jer su se ispod klizavog leda nekada teško mogle izvući.
Stradao je poneki jazavac, lisica ili srna, dok su se divlje svinje ili vukovi, zbog njihove težine lakše
snalazili i prelazili sa jedne na drugu obalu, iz Maine gore u Retkovine, ali i obratno, lutajući tako iz jedne šume u drugu tražeći neki skroman obrok ispod planinskih masiva, venaca i obronaka Galice, Oboda, Gradine. Lise, Bjelasice, Sinjajevine, Komova i Durmitora. Ali kada te godine stiže mesec april i otopli vreme, ogromna količina visokog pokrivača snega se naglo otopi, silna vodurina se sjati u Ljuboviđu i ona na putu do Lima napravi pravu pustoš. Odnese sve što je mogla dokučiti, drvljanike, drvene barake, svinjce, mnoga sena, ali i poplavi mnoge kuće. Nikakvog drvenog mosta na njoj nije moglo ostati, pa su tako mnogi i do Lima dospjeli, ostavljajući narodne mase da kasnije reku gaze i gazeći preko nje prelaze.
Nestadoše tako i Savov i Dujov i Lakićev i svi drugi mostovi do Ravne Rijeke – otplivaše brzom Ljuboviđom i Limom do Drine, a odatle ko bi mogao znati gde su sve mogli završiti. A kada gore
olistaše i zelene livade se cvećem okitiše i Dujo se morade za život boriti, pa ode gore u Retkovine, useče dva brvna i prebaci s kamena na kamen gore na njegov zeleni vir da može preći preko Ljuboviđe i otići u Mainu goru ili Vučji potok da donese hladne vode za piće, usiječe koje drvo il­i otera na pašu
goveda.
Upeklo tako i sunce avgustovsko, livade se pokosiše i sijena sadenuše, pa jednog dana reši i Dujo da preskoči preko vrljika Ljuboviđu, izađe na džadu i odnese malo kukuruza u vodenicu, dolje na Gevčinu kod Lakića i samelje malo za kačamak.
Prešao on reku i otišao dolje niz cestu, a Mirko gledo za njim, zvao ga zvao i dozivao iz sveg glasa, ali uzalud.
Uzalud cikao i vikao, pa mu dojadilo i pošao za njim.
Ali kako pregaziti brzu i hladnu reku ?
Vrlo jednostavno i lako. Preko brvna prema džadi, pa kud puklo da puklo. Uostalom to je hrabar đetić i za njega nema prepreke. Malo je i porastao. Za tri dana puni tri godine.
Čitao mu tajo onu priču o dva jarca na brvnu pa krenuo da pređe i on preko vode.
Ispod brvana je dubok vir – preko dva metra. I da padne, ko zna plivati neće se ubiti, ozlediti, niti povrediti.
Išao tako Mirko, išao i najednom – buć.
Golema dubina, a reka brza.
Koprcao se on tako, koprcao, koprcao, a kako je uspeo isplivati na drugu obalu, ni do današnjeg dana mu nije poznato. Sigurno se dobro nažderao i napio one bistre i hladne vodurine, pa se dobro ugurao i sakrio u onom velikom žbunu bored one debele jofe, koje već odavno nema i tako mirno i dugo uživao do duboko u noć, čekajući da ga neko pronađe. Niti je čuo niti video ni jedan kamion, ako je tom džadom prohujao, ali ni
jednog putnika niti prolaznika, ako je možda preko tih brvana prelazio sa jedne na drugu obalu Ljuboviđe. Zna samo toliko da su ga Vidna i Dujo našli tek kasno uveče kada su preko tih brvana prešli i krenuli da prijave njegov nestanak i obaveste svoje komšije i prijatelje o njegovom nestanku, tog dana od ranih jutarnjih sati.

HOĆEMO LI MUKE PREBOLETI

JOŠ NEKIH JE BIVALO JUNAKA
POPUT ONOG KRALJEVIĆA MARKA,
SLAVNOG SINA VUKAŠINA KRALJA
POGLAVARA NAŠIJEH ZEMALJA

ŠTO JE VLADO - NE SAMO SRBIJOM
VEĆ I BOSNOM I MAKEDONIJOM,
U TO VREME ON JE SVUDA VLADA
OD VALONE DO PRIZRENA GRADA.

NASLEDNIKA SLAVNOG CAR LAZARA
NEKOG IZDAT - NIJE BILO PARA,
ON JE KRVCU NA KOSOVU LIO
NA MARICI ŽIVOT IZGUBIO.

IZDAJNIKE NIJE PODNOSIO
KAO ŠTO JE VUK BRANKOVIĆ BIO,
ŠTO IZDADE SRBE NA KOSOVO
TE SE S NJIMA SAD DEŠAVA OVO

NEVIĐENO ČUDO OD VARVARA
CELOM SRPSTVU UGROZIŠE PRAVA
GORE NEGO BILO KAKVOJ STOCI
GDE SU SADA VUKOVI POTOMCI

KOJI MISLE - BILI SU U PRAVU
DA BI SVOJU SAČUVALI GLAVU,
A SVI DRUGI NEK U ZEMLJI TRUNU
KOJI NEĆE BRANKOVIĆA KRUNU.

KO IZDAJE SESTRU ILI BRATA
SVUDA SU MU ZATVORENA VRATA,
ŠTO SE SVUDA VIDI BEZ RAZLIKE
PD RUSIJE - PA DO AMERIKE.

NEKI MISLE - BOLJE ĆE IM BITI
PO SVIJETU DA IDU SLUŽITI,
DA ZARADE NEKI SITNE PARE
ONI IDU DA SLUŽE VARVARE

A ONI IH LAŽU NA SVE STRANE
ISPOD NOGU KIDAJU IM GRANE,
NIGDE S NJIMA DOGOVORA NEMA
TO JE SAMO PROMAŠENA TEMA.

BRANKOVIĆI SEDE U FOTELJE
MISLEĆ DA ĆE IMAT PRIJATELJE,
DA POMOGNU JADNOME NARODU
ŠTO SE BORI ZA MIR I SLOBODU

DA BI MOGLI DECU ŠKOLOVATI
PARČE HLEBA U RUKE IM DATI,
SUVA HLEBA - BEZ IKAKVOG PIĆA
TO SU DELA VUKA BRANKOVIĆA.

PO BRDIMA SRBI DA SE MUČE
KAO ŠTO SU OD TADA DO JUČE,
NIKAD ONI NEĆE IMAT SREĆE
TUĐA RUKA POMOĆI IM NEĆE.

NI NJEMAČKA - NITI ITALIJA
NIT FRANCUSKA - NITI BRITANIJA,
NITI ĆE IM POMOĆ AMERIKA
TO JE SAMO ZABLUDA VELIKA

KOJE MNOGI NIJESU NI SVESNI
ŠTA IM RADI VARVARIN BIJESNI
KOJI HOĆE SRBE DA UKLONI
DOSTOJANSTVO I ČAST DA IM SLOMI...

(MIRKO RAKOVIĆ - POVODOM ODBIJANJA SRBIJE
U ČLANSTVO E.U. I NEUSPELIH PREGOVORA U BRISELU)
- ČEKAJUĆI DEVETU RUNDU -

MARAMA - ZA 8. MART
GODINA 1952.

Prošla je tako brzo i ta 1951. godina, pa došla ova nova 1952, a mali Mirko Dujov polako, malo pomalo rastao, rastao i nekako smeškajući se na svaki majčin pogled, bezbrižno provodio mirne sunčane i tople, a onda i one kišne i tmurne jesenje, pa i hladne zimske dane, samo se s vremena na vreme pomalo ljutio na
Vidnu, kada bi zaboravila da ga nahrani, pa je on zato i češće podsjećao na tu njenu obavezu.


Ali je i ona imala dosta svojih obaveza, uz čuvanje dva mališana spremala je ručak ili večeru, hranila i pojila goveda, pazila kokoške od lukavih lija i grabljivih jastrebova, ili čupala travu u maloj baštici na onoj strmoj ziratnoj njivici iznad rijeke Ljuboviđe, dok je Dujo radio u šumi, sjekao drva, kosio i plastio livadu, kopao kukuruz i
krompir, sadio kupis ili paprike, zalivao baštu, tražio po šumi pečurke ili brao mahovinu, kako bi nekako prehranio svoju porodicu, jer nije imao nikakvih drugih prihoda.
A posle tih vetrovitih i kišnih prolećnih dana, meseca marta, beše se malo stišala i smirila Ljuboviđa, pa kao
nekako zaspala nakon onog velikog i bučnog huktanja i jurnjave preko Pajske luke i Ravne rijeke do Lima, a Dujo rešio da malo prošeta do grada i Vidnu obraduje nekim malim poklonom za dan žena.
Nije se mogao tako lako odlučiti šta da joj kupi za osmi mart, pa se malo zadržao lutajući po gradu, a onda se setio i Blaža, pa i njemu kupio gumenu lopticu i kožne opanke.
Sunce je već zašlo iza Bjelasice, pa je najednom vrtoglavo i žustro jurnuo uz Cerovo, da bi se nakon jednog sata brzog hoda našao na vrhu Bandere, odakle se prostire veličanstven pogled na veliki broj sela ispod samih obronaka planine Lise i Bjelasice.
Eh bože dragi ! Da sam neka ptica krilatica i da sad preletim preko Toševina, Gevčine, Pajske luke i Rakite, pa preko one Maine gore, sela Tustva i Pali do Žari i Lepenca, te Krsca i Bojne njive, pa bih onda časom preleteo preko Žaljeva, Lijeske i Galice do Vaškova i Barica, a onda bih za čas preko Graba, Kovrena i Pavina Polja preleteo preko Gradine, Čokrlija, Tomaševa i Papa do Poznanovića i Duge Njive i u tren oka preko Vučjeg potoka i Golog brijega stigao bih do mog doma u Jabučno.
Sve bi ovo ptica za pola sata preletela, mnogo brže nego što pešice stignem do kuće - pomisli Dujo i sede na brežuljak da malo odmori, gledajući ispred sebe ova živopisna sela, krajeve i predele, pa se okrenu nazad da još jednom pogleda iza sebe Okladi, Cerovo, Đapanov Grob i veliko Bijelo Polje, koje već u prvom blagom sumraku bješe obasjano i osvetljeno velikim nizom blistavih svetiljki, a blagi i topao smešak pretrča mu preko usana i crvenog užarenog i pomalo znojavog smežuranog lica.
E, snila baba što joj milo bilo – ponovo reče Dujo ustajući sa malog sivog kamena na brežuljku i nastavi put preko livada, očigledno radostan i zadovoljan što je prešao najuporniji i najteži deo puta od grada prema kući. Nizbrdo se sve lakše kotrlja – promrsi malo kroz zube i zapeva pesmicu da malo i sebe uteši.
Jabučino moje malo selo,
Što si tako tužno – neveselo
Da ti nije reke Ljuboviđe,
Niko nebi mogo da ti priđe

Jabučino moj voljeni kraju,
U tebi je živet ko u raju
Retkovine tebe krase
I Maina Gora - zna se......
Pevušeći tako putem niz Jabučke livade, pa preko Marine krčevine i Retkovina, za nepuno pola sata od Bandere, stiže Dujo do svoje kuće u donje Jabučino – pored Ljuboviđe. I šarov se njemu obradovao, pa hitro potrčao prema njemu, legao ispred njegovih nogu i stao se umiljavati, nešto mu radosno govoreći njegovim nemuštim – psećim jezikom.
Istoga časa razume i Dujo taj njegov nemušti jezik, pa poče sa njim glasan razgovor.
O moj Šaro !
Gde si ti moj Šarine ?
Gde si danas bio i šta si sve činio ?
Jesi li bio gladan ili žedan ?
Jeli ti gazdarica što dala zaručak ?
Nemoj čekati da ti i vode donese, nego ti je tu Ljuboviđa pa sam otidi i pij do mile volje.
Vidna nekako uplašena, stala uz prozor pa sluša glasove.
O Bože ! – Ko li je sad ? Da nije stigao Dujo ?
Brzo istrča pred kuću, pa kad ugleda supruga radosno i glasno povika.
O Dujo !
Dobro mi došao !
Muštuluk Dujo ! Muštuluk ! Imam nešto važno da ti kažem, a biće ti milo kad čuneš.
Pa šta je to tako važno – moja Vidna ?
A šta ti misliš da bi moglo biti ? - upita Vidna, onako kao malo iznenađena na to pitanje.
Ne znam šta bi to moglo biti i kakvo to prijatno iznenađenje !
Da nisi možda prodala ona drva i došla do nekog dinara, jer sam ja potrtošio sve pare pa nemam više ni kinte – smešeći je upita Dujo.
Ne vala Dujo – nego ima nešto drugo !
A šta bi to drugo moglo biti – priupita je on radoznalo.
E. pa nemam šta više da ti krijem !
Prohodao Mirko, pa ceo dan trčao oko Šarova i igrao se sa njim.
To ti je to što ti je malopre hteo reći – dodade Vidna.
E vala draga moja, to ti je zaista radosna vest !
Dosta je on i bauljao – evo nekoliko meseci, pa mu je više i bilo vreme da prohoda !
Ali mi je posebno milo što je to baš danas na osmi mart jer je i on hteo da te nekako prijatno iznenadi kao što sam se i ja potrudio i poranio jutros u devet zora da peške odem dolje do Bijelog Polja i da ti nešto kupim, a za tu veoma meni radosnu vest evo ti poklanjam ovu lepu maramu koju sam ti danas kupio da ti poklonim – čestitajući ti ujedno i tvoj praznik 8. Mart.
Mogu ti samo reći da sam ceo današnji dan izgubio tražeći ovu pristojnu maramu sa resama da te lepo zakitim i ulepšam tvoj dragi i svetao blaženstveni lik – poče se tako umiljavati Dujo, vadeći iz džepa veliku šarenu maramu ukrašenu dugim resama.
Hajde je ubradi da vidim kako ti stoji – dobaci Dujo, očekujući od nje topao i nežan poljubac.
I ona najednom iznenada skoči, zagrli Duja rukama oko vrata i nežno ga poče ljubiti.
O mužiću moj dragi ! Kakva velika sreća i iznenađenje za mene ! Mužiću moj ! Srećo moja i radosti ! Hvala ti mnogo - srce moje ! Nezaboravna hvala! Takvo nešto samo sam mogla da sanjam !
Hodi da te zbog toga još jednom poljubim – ljubavi moja!
A kako Mirko prohoda – upita Dujo ?
E dragi moj, i da ti kažem nećeš me verovati !
A zašto da ne – srce moje !
Pa eto, kad je on zaspao, ja otišla malo u baštu da plevim vrt i čupam onu travuljinu, kad začuh šarova. Sve nešto kevće i nekako čudno zavija. Nikada dosada ga nisam čula da tako laje. Mislim ja da je neko došao pa se odlučuh da pogledam gore pred kuću, kad imam šta i da vidim. On prevrnuo kolijevku, odvezao se i odvio iz pelena, pa nekako otvorio vrata i izašao napolje. Za veliko čudo da ni jednom nije zaplakao, a šarov se verovatno njemu i obradovao pa me počeo dozivati iz svega glasa.
E moja Vidna baš neko čudo od deteta, ali i od tog našeg šarova. Pa neka je srećan prvi samostalni korak tom našem đetetu – zadovoljno i ljubazno dodade Dujo i brzo uđe u kuću.

LJUBOVIĐA SPASILA ZEKONJU
G O D I N A 1 9 5 1.


Ciča zima i studeni dani polako prolaze. I Ljuboviđa se nekako smirila i postala bistrija i plavetnija poslije
onih njenih velikih divljanja i haranja, kada je nosila sve ispred sebe i pustošila sve do čeg je doprla. Valjala drvlje i kamenje, rušila priobalno drveće, nosila drvene mostove, drvljanike, seno, mnoge štale, harala njive i livade, rušila mnoge bregove i sve što joj se našlo na putu do Lima.
Nanosila je ona ne samo ogromne štete okolnim seljanima, nego i velikom broju gradsgog stanovništva,
ulivajući se u nabujali Lim, činila ga još strašnijim i nepodnošljivijim. Plavila mnoge kuće, uništavala cele
garniture nameštaja i iseljavala mnoge porodice iz svojih stanova i kuća sve
tako do Drine.
Nanosila je ona veliku štetu i Duju nanoseći mu na onaj lug ispod Zelenog vira, ogromne gomile peska i kamenja, kojeg su on i Vidna morali nositi i micati sve od sredine marta do početka meseca maja.
Tako je bilo i ove godine. Priroda se polako budi, niče zelena trava između koje se nazire
poneka bela visibaba i rozi đurđevak, a sive obale Ljuboviđe i okolna prla, tu
oko Jabučkog potoka, polako pokriva zelena kopriva između koje se šire žuti
cvetovi maslačka.
Preko Ljuboviđe iz Maine gore u Retkovine preleću jata vrabaca čiji cvrkut odjekuje čitavom ovom dolinom, a samo poneka kreja, s vremena na vreme hitro preleti Ljuboviđu, kreštanjem umiri taj cvrkut i odmah nestane gore prema kršu.
A gore povrh kuće veliki hrastovi razvijaju svoje pupoljke, kao da znaju da Dujova goveda jedva čekaju da se dočepaju malo brsta, posle one duge i hladne zime, malo razbiju monotoniju i promene obrok od
kojeg su tokom tih zimskih meseci dobili samo zazubice od onog divljeg štira i koprive, koja je rasla gore u Dugoj
Njivi.
I vezulja je dobila prinovu. Otelila malog vočića Zekonju, kojemu se ovoga puta najviše obradovao Blažo i odmah sa njim stupio u igru. Branio mu da sisa, vukao ga za rep i često ga izagonio iz savardaka, terajući ga sve do izvora i drvene česme odakle je svakodnevno donosio bistru vodu za kućne potrebe.
Mali Zekonja se na njega ljutio. Nije mu bilo do šale i igre, te je često u brzom galopu dostizao i do druge strane imanja, sve tamo do Zelenog vira.
I Blažo je često jurio za njim, ne obazirujući se na strmine i stranputice koje su ga usput čekale.
Često se oglašavala i Vidna, sprečavajući Blaža u takvoj igri i braneći Zekonju, a plašeći se da ne zbriše preko Ljuboviđe i pobegne negde u Mainu goru, gde su ga mogle snaći mnoge neprilike, nevolje i opasnosti, od vukova koji su gladni često zavijali od Vučjeg potoka i Golog brijega, pa sve gore do Radosavljeve pečine obronaka gornjeg Jabučna.
Radovao se i Dujo malom Zekonji, koji će kada poraste kroz tri godine umnogome pomoći ocu Jablonji, koji je svake godine podnosio veliki teret, sam vukući drveno ralo sa tupim
raonikom, a onda i seno iz Duge njive, pa drva niz Retkovine i preko Ljuboviđe, pa natovarene saone, često puta i kada snega i mraza nije bilo i tako od silnog tereta na vratu dobijao debele žuljeve i rane koje su mu tokom ljetnjih meseci život zagorčavale, od silnih muva i
obadova koje su na njih žestoko navaljivale.
Tu mu ni hladna Ljuboviđa, u kojoj se često hladio, razmahujući i udarajući po vodi dugim sivim repom in razganjajući njim silne rojeve crnih muvetina, u vreme toplih ljetnjih meseci, nije mnogo pomagala, osim što se malo rashlađivao misleći da će se nekako otarasiti te silne gamadi. Nesnosni obadovi selili su se na mokroj koži ispod njegovog trbuha i nemilosrno mu sisali vrelu krv, što ga je dovodilo do izvesnog ludila, obadanja i jurnjave,
sve do Suvog potoka i malog luga.